Качари, пинтори или бачвари су занатлије чији је основни материјал за израду производа дрво. Мајстори који више израђују судове са равним зидовима (каце различитих величина, буце, крављаче, качице, чаброви, капалице, табарке, парионице и др.) су качари, док су пинтори или бачвари мајстори који праве бурад (бачве).
Како је у златиборским селима доминирала израда судова са равним зидовима за млеко, млечне производе, воду, зимницу и сл., коришћен је термин качарски занат, али поред ових судова качари су се бавили и израдом буради различитих зепремина. Производи качарског заната су кружног или ређе овалног облика израђени од спојених дашчица (дуга) ширине 3-5 цм ужлебљених у основу кружног или овалног облика, док су са спољне стране учвршћени са неколико дрвених или металних обруча. Специфичност изгледа и облика зависи од њихове употребе.
Шумовити предели и привреда у златиборским селима условили су појаву и континуирани развој качарског заната. Почетком 20. века формирана су два центра за израду дрвених судова: Рожанство, Сирогојно, Гостиље, Алин Поток, Крива Река, Чајетина и Љубиш, а други центар ове радиности формиран је од мајстора који су радили у селима: Никојевићи, Скржути, Равни. Овај занат се одржао у селу Рожанство где је деведесетих година 20. века евидентирано 18 мајстора, док је данас тај број знатно мањи.
Како је израда качарских производа допунска делатност која се обавља када се заврше ратарски послови, нису постојале посебно издвојене радионице. Посао се обављао (у зависности од временских прилика) напољу (на отвореном или под тремом) или у кући уз светлост луча или ватре са огњишта. У другој половини 20. века када производња узима веће размере, за ове потребе праве се мањи објекти са тремом у којима је производња могла да се одвија током целе године.
Качарска радионица у Музеју на отвореном ,,Старо село“ смештена је у подруму објекта – зграда или вајат (коришћена за спавање чланова домаћинства) у оквиру реконструисаног сеоског домаћинства – дела сталне музејске поставке. Опремљена је алатом који је припадао мајстору Јешку Ковчићу из Рожанства који се занатом бавио све до седамдесетих година 20. века. Алат је за Етнографску збирку откупљен 1993. године, а касније допуњен поклонима или откупом од других мајстора из Рожанства и Северова. Од 2002. године изложен је у сталној поставци.
Качарски алат чине: различите врсте тестера (кладара, бичкија, ручна тестера), струг (рапон, стружница), разчите врсте и величине рендића (обло и равно ренде), брадва, секира, чекић, млатац, скобла, уторњак, ђељка или макља, ђељарка, потрбушина, сврдло (бургија), турпија, шестар, штипаљка, чап, нагибача, натегача и винт (коришћен за савијање дуга приликом израде бурића). Поједини качарски производи изложени су у самој радионици, док су остали, у складу са употребом у свакодневном животу изложени у млекару (крављача, качица, чабар), подруму (бурад за ракију различих величина, левак за сипање ракије у буре), качари (каце, бурад, део прибора за печење ракије – капак, табарка, капалица), колибама (качице и чаброви), у кући и кућном подруму (буце, џбанови, шафољи, парионице, чаброви).
Захваљујући мајсторима, качарима Мирку и Раду Ковчић из Рожанаства посетиоцима се у оквиру качарске радионице представљају и знања и вештине традиционалне израде качарских производа. На овај начин се материјална баштина која укључује све оно што је физички опипљиво и голим оком видљиво повезује са нематеријалном баштином коју чине народна знања и вештине које и даље живе и развијају се, коју појединци практикују и препознају као део свог културног идентитета, чува и представља публици Музеја.
Снежана Томић,
етнолог, музејски саветник
