Захваљујући породици Ковачевић, Златибор је добио још један нови културни садржај, а то је фестивал „Залет“ који се одржава у Галерији Божидара Ковачевића на Боровој Глави. Ова галерија је, за живота познатог сликара, било место окупљања сликара из земље и иностранства, па су његове кћери одлучиле да јој поново удахну живот на мало другачији начин, осмисливши, уз помоћ пријатеља, програм који ће у шест дана трајања бити разноврстан.
„Мислим да је велика потреба за оваквим дешавањем“, каже Александра Сашка Ковачевић. „Златибор је велики туристички центар али нема уметничку понуду овог типа. То нам је била почетна идеја. Програм смо почеле отварањем ретроспективе филмова Јоце Живановића који је наш велики режисер, који је оставио велики печат у српској кинематографији, а своја два задња филма је чак снимио на Златибору. То су : „И Бог створи кафанску певачицу“ и „Радио Вихор зове Анђелију“. Задњих 10 година је провео на Златибору, а сахрањен је у Доброселици, па смо у његову част одлучили да Фестивал отворимо једним његовим филмом.“
Синоћњи програм је почео прво отварањем заједничке изложбе младе чајетинске уметнице Анастасије Богдановић са којом је породица Ковачевић у дугогодишњим пријатељским везама, и Зорана Кокија Алексића, мултимедијалног уметника који живи у Београду. У лепој, уметничкој атмосфери, уметници су радо одговарали на наша питања.
„Када сам добила позив од Сашке да учествујем на Фестивалу, стварно сам била поласкана“, каже Анастасија Богдановић. „Пре свега ми је драго што се овако нешто дешава овде. Као нека алтернатива, догађај који је ван свих оних догађаја са масовним окупљањима, на које смо навикли. Ја сам радо прихватила позив, јер у ствари и немам много прилика да излажем. На жалост ми, млади сликари, баш и немамо пуно шансе да покажемо шта радимо, тако да је ово добро за мене, јер ће и неки људи који долазе са стране моћи да виде то што ја радим.“ Пошто Анастасија долази из породице која се углавном бави уметношћу, а њен отац је преко 15 година организовао ликовну колонију на којој су се окупљала и велика сликарска имена, као и сам Божо Ковачевић, питали смо је како се она њега сећа? „Мени је увек била занимљива његова појава, његова ћутљивост и то што је стално имао неку идеју шта и како треба нешто да изгледа; његова експресивност... Једном смо у Семегњеву били заједно на излету за сликаре. Он је седео, а онда једног тренутка узео талог од кафе и почео да слика портрет моје мајке и још неких људи који су се ту налазили. Мени је то било нарочито занимљиво јер нисам знала да и тиме може да се слика. Али, један такав сликар могао је све, па и да слика оним материјалима који и нису сликарски“.
Публици Златибора се Зоран Коки Алексић представио серијом асоцијативних цртежа под називом „Процеси“, који су му преокупација у последње време. „Идеја је, отприлике, у томе да ли смо ми свесни процеса који се дешавају у нама и око нас, процеса који дефинишу наше понашање, па сам то желео да визуелизујем кроз серију ових цртежа. Поред ове изложбе, представићу се и перформансом који је имао премијеру у Београду, приказан је у Пироту, а ево сада и овде. То је прича, опет, о суочавању са самим собом на један другачији начин. Иначе, мени је живот подарио ту част да упознам Божидара Ковачевића и да упознам његове кћерке. Био сам већ раније неколико пута у овој Галерији, а сада ми је тек изузетна част да у овој галерији и у овој заоставштини коју је Божо оставио људима овог краја, и сам нешто представим“, рекао је Коки Алексић.
Део фестивалског програма који се тицао приказивања ретроспективе филмова Јована Живановића водио је Богдан Златић, филмски критичар из Београда, велики познавалац и поштовалац његовог дела. „1979. године Живановић је снимио свој последњи филм овде „Радио Вихор зове Анђелију“ и тада се населио овде и последња адреса му је била Суво поље – Доброселица. Инсистирао је да буде сахрањен овде. Толико је заволео овај крај да га је прогласио другим завичајем. Оно што је интересантно рећи је да ће први филм који овде приказујемо бити „У свету тајни“ који је о Јовану снимио његов унук, Пабло Феро Живановић 2000. године. Филм је тако направљен да као да се види како је он (Јован) целога живота тражио тај свој други завичај. Он је, иначе, снимио 30 филмова (10 је потписао као режисер дугих филмова, 10 документарних, 10 дугометражних филмова). Оно што је карактеристично за њега јесте то да је јако дуго издржао у нашој кинематографији.“
И за наредне дане предвиђена су занимљива дешавања, па је ово позив да посетите Борову главу, уживате у сликама породице Ковачевић и њихових гостију, џез вечерима, филмским пројекцијама и добром дружењу.
Мирјана Ранковић Луковић,www.zlatiborpress.rs
