Засеок  Дуњића врела (видео)

На западној страни подну Торника, у засеоку Дуњића врела, живи Видосав са супругом Станимирком. Средина је децембра, сунце огреје изутра само до куће, а после удари 'ладноћа. Много је лепше лети него зими. Овде је зима лепа само на сликама. Планинари некада прођу овуда и оду. Видосав је 32.годиште, а жена 41. Живе сами, а деца их повремено посећују и донесу шта треба.

„Изутра кад устанемо ја и баба попијемо по кафицу, с' тим што ја попијем једну домаћу ракију. То је моја ракија, коју сам ја пек'о. Имам старе и по три године. Сад тренутно имам 20 лампека што ћу да испечем на пролеће чим отопли. Најбоље је пећи кад почне да бе'ара. Помажу ми син и унучад“.

За зиму су се спремили, имају свега. И шећера и брашна и свега осталог што је потребно док не прође зима. Снег кад напада они углавном седе у кући. Буду овде велики снегови, а сметови кад надувају са запада, једва  да се изађе из куће. Некад буду завејани по месец дана. Често морају лопатом да чисте да би дошли до стоке да их намире. Дрва су спремили још прошлог месеца. Имају своју шуму, трактором привуку до куће, а син и унук истружу и исцепају.

„Прошле недеље смо заклали крме“, прича нам Станимирка, „и хтели смо да закољемо и још две овце. Међутим, овце нам побегну и не нађемо их ту ноћ. Ја сам мислила да су их курјаци појели. Изутра смо их нашли у Стублу идући према главном путу. Изненадили смо се кад смо видели да се једна овца ојагњила“.

У Торнику има вукова. Често нападају па и кољу овце. Не плаше се да сиђу и до кућа. Станимирка је видела вука и није се уплашила. Кад је зграбио јагње, она је потрчала за њим да га спасе. Од тога није било ништа, вук забаци јагње преко леђа и тако с' њим побегне. Неки људи су видели чак и медведа. Видосаву је неке године, код колиба у брду, медвед поломио тор, поклао овце и отишао.

„Протурило се у мојим годинама много чега“, каже Видосав. „Рабаџијао сам са воловима и вук'о трупце. Увек сам имао добре волове. Ови задњи су ми били најбољи, али сам морао да их продам јер не могу више да радим. Остарио сам и не могу више“.

Гледају нешто мало оваца и кокошака. Старост стигла па се и слабије крећу. Славе Аранђеловдан и тог дана им долази парохијски свештеник те им окади колач. Виде се са децом и унучадима и прославе славу по правом српском обичају.

Пада вече и време је да се крене. А и домаћини морају да подмире стоку. Пролази још један дан у Дуњића врелима.

Мирослав Весовић, 15 дембар 2020. год.