Кад се човек роди и одрасте на Златибору, Златибор постане мера за све у животу: за љубав и лепоту, пријатељство и нежност, за доброту и успех! Та песма "Златиборе, мој високи боре, ја се пењем теби у врхове!" као да чини да се човек у животу пење, осваја врхове. То временом постане опсесија и сврха живота златиборских чеда о којима пишем у овој серији есеја у Златиборским вестима. Крста Смиљанић био човек народног духа, уман и непоколебљив у одлукама, доследан у испуњавању захтева своје отаџбине и веран положеној заклетви. Ово је прича о још јеном златиборском чеду, генералу Смиљанићу, који је рекао: "Слобода има лица оних који су за њу живот дали".
Дело ђенерала Крсте Смиљанића је једно време било смишљено али неоправдано запостављено а онда је ту крај језера на Златибору 2008. подигнут споменик који је израдио ужички вајар Бранко Тијанић. Иако су за свечаност откривања споменика на Златибору послате позивнице на више адреса у Србији, нико се од државних, нити војних функционера није одазвао. Већина присутних је то протумачили да је то због тога што је на Златибору, односно у општини Чајетина убедљиво победила Демократска странка Србије. Шта се може најкраће рећи о златиборском чеду Крсти Смиљанићу? Сељанче из Љубиша, школовања, напредовања у војсци, преко ратова са Турцима, Швабама и Бугарима. После Великог рата стари ратник постављан за бана Зетске бановине. За живота одликован чак 35 пута а колико је био историјски одбачен говори и то да је тај податак за његове земљаке Златиборце тада била новост. И армијски генерал као и многи други виђени Срби, деценијама био заборављен. Ђенералов унук Манојло Смиљанић са узбуђењем је тада на Златибору рекао: "Послератна власт није дозвољавала градњу споменика мом деди, покушали смо и 2001. године, али није нам пошло за руком, све до данас".
Муртеница је једна од највиших планина златиборског масива, густо обрасла четинарима, права дивљина. Испод је село Љубиш у коме је рођено највише чеда који су се попели и у врхове српске историје и културе. Ако данас кренете у Љубиш лако је, са Златиборске магистрале код места Водице скреће се лево ако долазите из правца Краљевих вода. Путокази су толико уочљиви да је довољно да не залутате, а путеви асвалтирани, у одличном стању. На 4 километра од скретања са магистрале је Етно-угоститељски комплекс "Бошкова Вода". Кафе, ресторан, пансион са лепим собама... Постоје сви услови за дужи боравак. Гостима је на располагању базен у природи са лежаљкама, ваздух опија ту испод падина планине Муртенице. Ако наставите даље стижете у Љубиш. У центру села ради продавница - самопослуга, ради кафана, има и бифе. Има и рибњак. Асвалтирани путеви до села, из села, су довели више туриста него мештана. Сеоски туризам нуди се на сваком кораку!
Вратимо се у прошлост Љубиша литерарним времепловом све до времена армијског ђенерала Крсте Смиљанића. Предање говори да је се Љубиш назвао по неком Љубиши, претку Дацовића који су први ту запалили огњиште. Калуђеровина и Калуђерске Ћелије са леве стране реке у Доњем Селу су добиле име по "грчком" манастиру који је ту био.Ту је и хајдучка Пећина а има и "Грчко Гробље". У близини су ископавали, нарочито код механе, необично велике људске кости и новац из 1633. године. "Невоља" (или Неваља) је добила име јер је то место јако "успорито и узбрдито", "те је овуд невољно проћи". Јанково Поље је добило име по Цинцар Јанку, који се овде у друштву са Лазаром Мутапом борио против Турака. Стража је добила име због тога што је ту била погранична караула до 1833. године, Краљев Поток, што је ту долазио некакав краљ. На Репишту и Смиљанском Брду има Селиште а на Селском Зборишту Црквина. Кажу да су ту живели Грци, пре Келти, ископаване су њихови артифакти али и наслеђене легенде.
У то време када је живео Крста Смиљанић када би редак путник кренуо према Љубишу, кренуо би југоисточно од Мале Чиготе и Муртенице. Атар му се протезао за 5 часова (хода) до Криве Брезе у Златибору. Узак пролаз Љубишнице кроз Ребар и Јоксимовиће Кршеве делио Љубиш на Горње и Доње Село. Дубоко га просеца река Љубишница и данас. Пружао се на југоисток до Ћаве и Трештене Стјене, где настаје село Висока. Село је веома брдовито и кречњачко, само је Горње Село нешто блаже од Доњег. У Горњем Селу су са десне стране Љубишнице Дацовићи, Ушендићи, Јоксимовићи и Марковићи у Обарцима, са леве стране реке су Ршумовићи, Пректовићи, Марићи, Цвјетићи и Шибовићи. У Доњем Селу, крај Љубишнице поред друма за Ужице – Нова Варош је механа, школа и судница. У Доњем Селу су, на десној страни Љубишнице, на Вису живели су Пећинари, Чубраци и Радојичићи (прелазе на леву страну Љубишнице по Ћаву); под Брестом у Доловима и на левој страни реке у Калуђеровини су Жунићи, Терзићи и Лазовићи; под Јанковим Пољем су Кукањци, на Гувини Станковићи и у Краљевом Потоку Сузовићи. На левој страни Љубишнице су код Дрине Ковачевићи, у Гудурама Богдановићи, у Обарку Обрадовићи, док су Смиљанићи на Брдима, Лукама, Глијету, Старој Кућетини, Долини и Смиљанском Брду.
Одкуда Смиљанићи? Предње каже: - Пре 300 година досељене су три снаје-јетрве: Смиљана, Ојдана и Јасна из Котора у Далмацији. Смиљана се настани у Љубишу на месту које се сада зове Стара Кућетина, Ојдана у Виску (од ње су Ојданићи) а у Крушчицу (од ње су Симићевићи, Стојићи и Васовићи). Од Смиљане је данас велика породица Смиљанића, који има у Ојковици, Алин Потоку, Чајетини, Јасенови, ужичким Равнима, Ужицу, Чачку, Пожези и околним селима; Годовику, Расној, Висибаби и Бакионици. Много их је као чиновника свих грана растурено по Србији, славе Ђурђиц. Крста Смиљанић је Златиборско чедо из Љубиша, у коме се родио и провео детињство. Рођен је између 17. и 29. децембра 1868. године од оца Милосава и мајке Видосаве. Завршио је основну школу и гимназију, затим је 1. септембра 1888. године уписао Нижу школу Војне академије коју је после три године завршио и добио чин инжењерског потпоручника. У октобру 1896. године завршио је Вишу школу Војне академије, одакле је преведен у генералштабну струку.
За време Првог балканског рата био је сарадник војводе Радомира Путника, који му је поверио руковођење Саобраћајног одељења врховне команде. Никола Пашић, тадашњи председник владе, га је по завршетку Другог балканског рата уврстио у састав делегације мировних преговора у Букурешту. Током Првог светског рата у тешком и трагичном одступању српске војске од Обреновца до Крфа, са војводом Живојином Мишићем и Првом армијом прошао је кроз албанску голготу зајдно са српским мученицима и краљом Петром I. Командовао је Дринском дивизијом у ратним опрацијама и током повлачења преко Црне Горе и Албаније.
Са војводом Петром Бојовићем прешао пут, од Солунског фронта до Београда и донео Србији слободу, остављајући трајни историјски белег о хероизму српског народа. "Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији. Овако је у званичним српским извештајима на Солунском фронту у септембру 1916. године обзнањено свету да је "отворена капија отаџбине и слободе", да је планински ланац и најјаче утврђење, за које су Бугари имали наређење да бране до последњег војника, заузела војска васкрсла после страдања у Албанији. Крвава драма трајала је 22 дана, уз грмљавину топова, гушање с Бугарима у рововима и јурише преко гомила људских тела. Животе је дало 39 официра и 747 војника, а било је два пута више рањених. Да још јеном истакнем, Дринском дивизијом командовао је Златиборац, пуковник Крста Смиљанић.
Посебна пажња овој херојској бици поклоњена је на страницама књиге "Ђенерал Крста Смиљанић - хроника једног витешког живота". Аутор књиге Снежана Ђенић историчар је и директор Библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" у Чајетини је Рекла: - "Крста Смиљанић није био династички официр, ничији миљеник, као што није припадао ниједној официрској завереничкој групи - Службовао је код четири српска краља, а непосредне старешине и најближи сарадници, и у рату и у миру, били су му великани тог времена, четворица српских војвода. Као начелник Штаба Шумадијске дивизије у Крагујевцу, прихватио основни постулат свога команданта војводе Степе Степановића - да без војне дисциплине нема ни војске. После Првог светског рата био је командант Треће армијске области, члан Врховног законодавног савета, бан Зетске бановине 1929-31, а од 10. јануара 1932. године указом краља Александра био је постављен за сенатора. До почетка Другог светског рата живео је у Београду, да би се непосредно по његовом почетку вратио у Љубиш. Немачка команда га је спровела у Београд где је био у кућном притвору у свом стану. Ту је и умро 14. маја 1944. године. Од заоставштине једино се карабин, сабља и гусле чувају у спомен-збирци чајетинске библиотеке, док су сва одликовања (20 домаћих и 15 страних) - продата?!"
Златиборци се свом земљаку ђенералу Смиљанићу, команданту Дринске дивизије, одужили на сто четрдесету годишњицу његовог рођења и 90-ту годишњицу пробоја Солунског фронта. На свечаности откривања споменика генералу крај језера на Златибору тог 15. септембра 2008. присустовале су многобројних делегација, мештани, потомци ратника. Говорили су су историчар Радош Љушић, председник општине Чајетина Милан Стаматовић, и унук ђенералов Манојло Смиљанић. Подсетили су присутне и новинаре тако и нас из ТВ5 Ужице малим изводом из богате војничке и дипломатске каријере генерала армије, дат је резиме и за ову нашу причу: - "Крста Смиљанић спада у ред знаменитих Срба 20. века, у ред елитних војних стратега и неимара ослобођења српског народа. Овај војсковођа доказао се на провереним војним положајима, али је са истом вештином и мудрошћу обављао значајне и врло деликатне послове политичара и дипломате. Крста Смиљанић је био ордонанс официр краљу Милану и краљу Александру Обреновићу, блиско је сарађивао са краљем Александром Карађорђевићем, и од свих је примио највиша одликовања. Добио је Таковски крст и три Карађорђеве звезде, али никада није био династички официр. Искључиво одан служби, није припадао ни једној војној струји , ни 'Црној', ни 'Белој руци'. У време Мајског преврата службовао је у Врању, за време Солунског процеса ратовао је на Кајмакчалану. Полажући заклетву четворици владара свима се заклео на верност, али је сматрао да се света заклетва једино полаже пред својим народом и својом отаџбином".
Предраг В. Ковачевић
