"Писање је један мађионичарски посао. Та магија и игра речи, која ме је у детињству обузела и очарала, заувек траје у мени". Љубивоје Ршмовић.
Генерације и генерације су из његових стихова сазнавале да "има једна пећина строга у којој живи бабарога", те да је миш чим је добио грип сео у џип и "превалио пут дугачак да га прегледа доктор мачак". Учили смо од Ршума, поред осталог, и то да децу не доносе роде, већ их рађају мајке“, а његова песма "Деца су украс света" постала је дечја химна. Кад неко живи седамдесет пет година, а шездесет година пише стихове, па још ако има срећу да се ти стихови одмах компонују и певају на радију и телевизији, рођен је под срећном звездом. Златиборском срећном звездом у Љубишу. То златиборско чедо Љубивоје Ршмовић један од највећих српских песника, дечачић од 75 година, рекао је: - "Љубиш и Златибор најлепша су мест на кугли земаљској, завичај су свега што сам написао".
Ршумовићи су презиме добили на Златибору, у селу Негбини. Раније су се презивали Окиљевићи и пореклом су из Гацка, из села Платице. Неки Окиљевић, који је направио ршум међу Турцима, дошао је на Златибор. Тог Окиљевића, за којим су трагали Турци, прихватили су Кузељевићи, а да не би помињали његово презиме почели су да га зову Ршум, пошто су Турци рекли да им је направио ршум. Од њега је настало презиме Ршумовић, а кад се привенчао у Љубиш, узео је женину славу Свети Јован. Окиљевићи иначе славе Светог Стефана.
Љубивојев Отац Михаило радио у општини као секретар, па судија за прекршаје. Деда и баба по оцу умрли су чим се Љубивојев отац Михаило родио. Његова мајка Иванка је умрла на порођају, од шпанске грознице имала је 18 година. После три дана му је умро и отац Љубиша, по којем Љубивоје носи име, "с тим што је моје мало дуже пошто је такав био обичај", рекао је песник. Прабаба Аника му је причала да је пресвисао од туге за супругом. У ствари, умрли су 1918. године када је 70 милиона људи у Европи умрло од шпанске грознице. Али песнику више одговара верзија да је Љубиша умро од туге за Иванком сећао се једном приликом: - "Тако ја за сва времена имам бабу од 18 година и деду од 19. Одрастао сам на селу, а на селу се рађају деца људи, а не деца кућни љубимци, какав је случај са градском децом. То значи да смо брат и ја били потребни породици и од малих ногу добијали задужења у кући и на пољу... Млађи брат је више радио, а Ршум се извлачио да би писао песме. Вадио се на болешљивост будући да је са четири године прележао тешку упалу плућа. - "Сећам се, облачили су ми поткошуљу натопљену козјим лојем, јер се тако некада лечила упала плућа. Због непријатног мириса који сам ширио око себе био сам прилично усамљен ха ха ха. Упалу плућа сам окренуо у своју корист, па уместо да радим у пољу, писао сам стихове".
О Љубивојевом оцу највише се бринуо ујак Стојан, који је био официр у бившој војсци краљевине Југославије. Он је заробљен 1941. у борби против Немаца на Косову. Причао је да је чуо да је војска капитулирала али да није хтео да положи оружје. Рат је провео у заробљеништву, а после је отишао у Чикаго. Добио је неку медаљу "Џорџа Шестог". Деда Стеван Симовић Ршумов по мајци, био болничар у Првом светском рату. Кад се вратио, донео је нешто медицинских инструмената и почео да лечи народ травама и разним мелемима, тако да је важио за веома успешног "доктора". Звали су га Стевша. како је имао великог успеха лечећи алтернативном медицином, тако да су апотекари у Ужицу, Чајетини, Ивањици, кад виде његов карактеристичан рукопис, мало искривљен, издавали лекове и без рецепта. Знали су да Стеван зна шта преписује, зна шта ради.
Отац Михајло се загледао у Милесу Симовић из суседног села Гостиља на Лазаревдан на слави њенога оца. Убрзо су славили славу Ршмовића Јовањдан. Љубивоје Ршумивић је рођен 3. јула 1939. године. Ршум у фамилији није имао никог од песника. Што је сачувао то дете у себи до данашњих дана најзаслужнији је његов деда Стеван, који је имао разумевања за децу, за њихове игре, неке им је показао "као прави стручњак за развојну психологију"... Ршмово детињство је било у сиромашном селу и сиромаштој породици, богатој љубављу и радошћу, међу мудрим људима. То је био предуслов да постане ствараоц, песник, књижевник и много тога још. Мајка му је рецитовала Змајеве песме, учитељица Милица га учила Ћопићевим стиховима, деда Стеван га кроз игру обавезивао да у шестој години множи двоцифрене бројеве напамет, отац Михаило делио савете, али искључиво кроз форму пословица, јер је знао да ће тако упамтити те савете за цео живот. Љубивоје је васпитаван личним примером и није чудо што је постао један од најзначајнијих српских писаца за децу.
Ишао у школу у Љубишу, затим у Чајетини а средњу школу је завршио Ужицу. Даље школовање је наставио у Београду, завршио Филолошки факултет, компаративну књижевност. Под утицајем Душка Радовића почео је да пише песме за децу. Радио је на Радио Београду, затим на Телевизији Београд, где је био аутор емисија за децу "Хиљаду зашто", "Хајде да растемо" и "Фазони и форе". Објавио је близу 90 књига, углавном за децу. Најпознатије су: "Ма шта ми рече", "Причанка", "Певанка", "Још нам само але фале", "Вести из несвести", "Невидљива птица", "Домовина се брани лепотом", "Сјај на прагу", "Рошави анђео", "Зов тетреба", "Успон вртовима", "Песме уличарке", "Северозападни крокодил", "Пошто продаш то што мислиш", "Опасан сведок", "Не вуците ме за језик", "Гујина стена", "Буквар дечјих права" и много тога још...
Љубав Ршумог живота је Наташа, освојио је како другачије него стихом: "Моја пахуља у чађавом граду".... 50 година су у браку. Једном приликом песник је рекао: - "Био бих страшан депресивац да није Наташе. Она је ведре природе, воли живот и прави је хедониста. Као студенткиња бавила се и манекенством и дуго је размишљала да ли да се упусти у брак са мном. И сама је студирала књижевност, вероватно имала и литерарне амбиције... Ипак, одлучила је да се посвети породици, а да пусти мене да се, умало рекох, лудирам... ха ха ха."
Љубивоје је цео живот провео са децом својом и туђом и закључио: "Одрасли нису дорасли деци"... На питање како васпитавати децу, одговара стихом:
"Дете треба да посматраш, ал‘ му немој на пут стати, што га пре човеком сматраш, пре ће човек и постати."
И у породичном животу Ршум је стваралац. Отац му је говорио да сваки човек за живота мора да засади два воћњака и да сагради две куће. За воћњаке га је послушао, али не и за куће. Саградио је чак пет! Три куће и два стана. А мотив су била три сина које има са Наташом. Сада три унучета, (...) "а ускоро, даће Бог, и четврто. Нисам ја те станове и куће правио за себе него за седам грађана Србије. И они ће, надам се, учинити нешто за своје потомство. Својевремено, док су му синови још били мали, породично су правили кућне новине "РШУМ", што је значило: Радостан, Шаљив, Уман, Мудар. То су биле новине за показивање гостима, а коштале су: један осмех." Хтео је да на тај начин наговори своју децу да остану деца целог живота. Изгледа да је успео у томе.
И данас када се породично окупе, све звони од смеха, шале и радости. Најчешће се састају у викендици у Баћевцу, 30 километара од Београда. Та викендица Ршумовића налази се у шуми, међу птицама, веверицама и фазанима. Ршум каже: "Што је добро, али нажалост и међу лоповима, што није баш добро. Сваки пут кад идемо тамо, стрепимо да ћемо наћи све разваљено и однето. Кућу смо правили са много љубави као што се прави гнездо". Описивао песник сву лепоту тог места и тог чаробног тренутка када у зору изађе из куће и бос стане на земљу. Љубивојев живот? Сретан и над све занимљив.
ПИШЕ: ПРЕДРАГ КОВАЧЕВИЋ
