Монодрама „Милунка“ одиграна је у оквиру програма "Знамените жене" Културног центра Златибор. Причу о овој хероини, њеном животу "од прве пушке до прве метле", сликовито је приказала .глумица Весна Станковић, а у режији Петра Станојловића.
Већ десет година на сценама разних позоришта и домова културе у Србији, причу о хероини Милунки Савић на изузетно сликовит и пријемчив начин прича глумица Весна Станковић. Без преувеличавања и патетике, на једноставан и достојанствен начин каква је и сама Милунка била, живот њен стављен је пред публику која је и овога пута изврсно реаговала на ову монодраму. То је зато, како каже Весна Станковић, што ово није час историје, већ час љубави, патриотизма, човекољубља.
„Љубав коју је она имала највише за свој род, то је за мене потпуно фасцинантно. То предавање себе без граница, најпре у ратним условима у три рата, Првом и Другом балканском и у Великом рату, где је она имала снажну потребу да одбрани слабијег, а у том тренутку је држава, њена земља, била слабија. Након тога је отхранила 36 –оро туђе деце без икакве помоћи државе, радећи два посла, јер је знала да само знање и образовање могу Србију спасити“.
Учесница у два Балкнска и у 1. светском рату, Милунка је добила многа одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. На понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију, она бира да живи у Београду, где су људи, на жалост, брзо заборавили њене заслуге.
„Извлачила је из себе и свог живота максимум. Није очекивала да јој држава нешто да, да ће власт нешто да јој учини, да ће неко други да јој поклони, него је сама, са своје две руке, са својом вољом, својом снагом, успела да себе издржава и другу децу храни и школује, и то је њена највећа животна победа“.
На питање да ли је играње ове хероине код глумице нешто променило од почетка постављања монодраме до данас, Весна је рекла.
„И ја сам ојачала играјући Милунку зато што ме буде мало срамота од ње, од њене снаге, од њене издржљивости, од њене борбености, од њене патње. Она је прешла Албанију рањена у груди и у главу“.
