„Ћупови дани“ у чајетинској библиотеци су и ове године окупили велики број поштовалаца поезије овог завичајног песника. Уз помоћ глумаца ужичког Народног позоришта, организатори су успели да дочарају живот и дело Михајла Ћуповића и подсете публику на њиховог златиборског бркајлију топле душе, како су га и ван златиборског краја помињали и знали.
Синоћ су се у библиотеци „Љубиша Р.Ђенић“ састали породица, пријатељи, суграђани, заљубљеници у поезију, поштоваоци Михајла Ћуповића, песника и човека. Окружени топлином његових стихова, тихом музиком, пријатним гласовима, уживали су у оном што је стваралац од срца давао а они, у срце, примали. У свему томе његово бестелесно присуство беше, чинило се, јаче изражено него што неки појединци својом присутношћу умеју да учине. Вече је отворила Снежана Ђенић, директорка Библиотеке.
„ Приближавајући нам саму суштину свог стваралаштва сматрао је да поезија мора да носи једну дубоку веру у живот и достојанствено помирење са судбином. То представља много више од обичног песништва“, рекла је Ђенићева.
Након тога, уследили су стихови, а ми издвајамо једну песму која није успела да равнодушним остави ни прекаљеног глумца Народног позоришта, Слободана Љубичића.
ПИСМО УМРЛОМ ОЦУ
Поштовани и вољени оче. Ево, испијам срџбом испуњену боцу, док се полако гасе светла сеоца... О, боже, да ли је ико писао умрлом оцу? Ја морам. Уосталом мало је ко имао таквог оца. Имам много да ти пишем. Ја ћу покушати што краће. Пишем ти у вези твојих синова, у ствари у вези мене и моје браће. Памтим онај празнични дан, када смо за једну трпезу сели, а још лечили ране из рата. Онда смо се дубоко клели да имање нико не сме да дели, јер брат не може живети без брата.
Ех, кад се сетим: једно имање, једна бразда, дугачка, бескрајна. Па једно жито, једно брање, једна жеља а ниједна тајна. Пролеће дође, небо се пенуша, ми већ мислимо на дане летње, и ко ће боље и више се истаћи. Било је и онда туча и суша, било је претње и понеко са стране да звоца... Ко шта може нераздојној браћи на имању свога оца.
Због тога ти сада и пишем. На твоје савете мислимо све ређе. Сваки брат прича своје приче, удари међе, а из међа, зна се, ограда ниче. Знаш ону велику њиву? Ја је сву житом позлатио. Не бих радо дао ни за два ата. Да ми помогне, зовем брата. Замисли оче, он ми све то наплатио, не знам да ли си ме схватио?
Е, то ми по души копа,
и гризе, гризе као црв...
Не могу више да ти пишем
и у груди да се лупам.
Ево, одмах из ових стопа
све ћу међе да почупам...
Браћа смо, мајку му, једна смо крв!
Ћуповић је био доследан човек, а такав је био и у ономе што пише, било да се читаоцима обраћао многобројним песмама, приповеткама, драмама, ерским хумором, или стваралаштвом посвећеном деци. Због тога је његова поезија преведена на више језика и заступљена у многобројним антологијама. О њему су са великим поштовањем говорили и колеге песници.
„Михаило Ћуповић је песник који се радо чита и још радије слуша, и вољен је.“ Милутин Пашић
„Овај аутор, који је самим тим аутентичан, најбољи је кад пише о природи и завичају. Ћуповић просто не уме да калкулише. Он пише како пише, има свој стил и своје законитости од којих не одступа“. Љубивоје Ршумовић
„Понека Ћуповићева песма је толико лепа и једноставна да ми се просто чини да је није срочио и забележио већ је убрао на неком дрвету или ливади као зрео плод или чудесни цвет.“ Добрца Ерић
Мирјана Ранковић Луковић,www.zlatiborpress.rs
