Празник Светог Ђорђа, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и као једна од најчешћих слава православних Срба. Црква на овај дан обележава погубљење Светог Ђорђа, које се десило 23. априла 303. године. После Светог Николе и Светог Јована Ђурђевдан је трећа најчешћа слава у Срба.
Ђурђевдан је празник везан за највише народних обичаја. Овај светац се сматра границом између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве.
ОБИЧАЈИ
Главни обичаји су плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци. Ђурђевданско цвеће су ђурђевак, млечика, маслачак и од њих треба исплести венчиће којима се ките улазна врата на дворишту и кући. Ово се чини да би година и дом били богати – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“.
Венчићи се држе окачени на вратима целе године, све до следећег Ђурђевдана. Ујутру се биљем и цвећем, које је домаћица претходно вече потопила у воду, прво умивају деца како би била здрава као дрен читаве године, девојке да се момци грабе око њих, старији да буду витални, а домаћини да им кућа буде чувана. У неким крајевима, док су плеле венце, девојке су бирале и траву златноглав не би ли се допале младићима, а младе жене још више умилиле мужевима.
Обичај је био и да народ на Ђурђеведан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на ђурђевдански уранак, на неко згодно место у шуми, на пропланку или поред реке. На уранак се носи и храна и пиће. Обавезно се пече јагње на ражњу, а они који су поранили чекају остале да почне славље.
Део обичаја везан је и за реку. Понекад се у њу бацају венци од разног цвећа, а људи купају рано ујутру. Да би били здрави и јаки, људи би се опасали врбовим и дреновим прућем.
