Циклус ратова на простору некадашње СФРЈ заокружен је сукобом који је почео на данашњи дан. Данас, пре тачно 26 година, почело је НАТО бомбардовање тадашње СР Југославије.
Била је та среда 24. март 1999, наизглед, сасвим обичан пролећни дан. Све до вечери, када су се многи припремали да време уз ТВ програм испуне чувеном латиноамеричком сапуницом “Есмералда” или, крајње симболично али непознато да ли и ненамерно, ко зна којом по реду репризом домаћег филма “Бој на Косову”.
Предухитрио их је, међутим, други дневник РТС и обраћање тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића “да се наша земља налази у рату”.
Напад у 19.55
Сирене за узбуну су се огласиле у 20 часова, али су негде крстареће ракете, испаљене са НАТО бродова у Јадрану, већ раније пале на војне и полицијске положаје и објекте у Приштини и другим местима на Косову, а у 19.55, пет минута пре почетка службено одређеног времена за почетак напада, једна од ракета погодила је војни аеродром у Сомбору одневши први жртву. Касније, током те вечери, гађане су касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ у Батајници, Прокупљу, Куршумлији...
Грађани “земље која се налази у рату” нису могли да виде непријатеља, али су зато свим осталим чулима постали свесни шта се дешава. И брзо смо научили, ко их је имао, где су склоништа а где база Авиано, шта је “томахавк” а шта Б-52, како се оглашава “шизела” а како “смирела”, и комплетан састав генералштаба Алијансе, али увек уз неизбежно питање – зашто нас бомбардују?
НАТО интервенција, наиме, уследила је после вишемесечних сукоба Војске Југославије и српске полиције са припадницима Ослободилачке војске Косова. Спорадични сукоби бележени су и током 1996. и 1997, али годину дана касније су ескалирали у прави рат на територији целе покрајине. Уз објашњење да жели да заустави “хуманитарну катастрофу и етничко чишћење Албанаца”, НАТО је покренуо акцију за коју Савет безбедности Уједињених нација није издао дозволу.
Непосредан повод за бомбардовање био је догађај у селу Рачак у општини Штимље на Косову, 15. јануара 1999. – 45 мртвих Албанаца за које је Вилијам Вокер, амбасадор верификационе мисије ОЕБС тврдио да су недужни цивили, док су српске власти тврдиле да је реч о припадницима ОВК погинулима у сукобу са нашим безбедносним снагама.
Неуспешни преговори
Нападу на СРЈ претходило је и 17 дана неуспешних преговора делегација Србије и косовских Албанаца у француском Рамбујеу о мирном решењу кризе.
Последња шанса да се интервенција избегне пропала је у уторак поподне, а начин на који је амерички дипломата Ричард Холбрук напустио Београд након неуспелих преговора са Милошевићем, упућенима је био јасан знак да земљу 24 сата касније очекују са неба челик и ватра.
Формално, наредбу за напад, први на једну суверену земљу од оснивања НАТО, тадашњем команданту савезничких снага, генералу САД Веслију Кларку, издао је генерални секретар организације Хавијер Солана. Тако је цела операција, колоквијално код нас названа “Милосрдни анђео”, иако НАТО никада није користио тај термин, почела тог 24. марта 1999...
Какве су биле последице тих 78 дана бомбардовања
У нападима је погинуло 1.008 припадника Војске СРЈ и српске полиције, а укупан број цивилних жртава се ни до данас не зна. Министарство одбране Србије својевремено је саопштило да је током ваздушне агресије убијено 2.500 цивила, а међу њима 89 деце.
Према истом извору, рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се и данас води као нестало. С друге стране, невладина организација “Хјуман рајтс воч” наводила је да је погинуло између 489 и 527 цивила, а слични су подаци и Фонда за хуманитарно право.
Чињеница је да готово нема града у Србији који се током 11 седмица НАТО бомбардовања није нашао на мети. НАТО је, наиме, извршио 2.300 ваздушних удара и бацио 22.000 тоне пројектила.
Огромну материјалну штету је Влада тадашње СРЈ проценила на 100 милијарди америчких долара тврдећи да је разорено око 50 одсто производних капацитета Србије и трећина електроенергетског капацитета земље. Бомбе су падале на војне циљеве, касарне, аеродроме или фабрике наменске индустрије.
Међутим, гађани су и многи цивилни објекти као што су болнице, мостови, остала инфраструктура, складишта енергената, предајници... Али и медији, попут РТС кога је НАТО прогласио легитимном метом, па је 16 радника ове медијске куће погинуло у бомбардовању зграде телевизије у Абердаревој улици, у ноћи између 22. и 23. априла. Још троје новинара, држављана Кине, неколико дана касније настрадало је у згради амбасаде те државе у Београду након што је погођена авионским пројектилима. Да ли само “грешком”, јер је НАТО тврдио да је мета било седиште СДПР, државне агенције за увоз и извоз оружја.
"Колатерална штета"
Заправо, списак свих “грешака” или “колатералне штете” на штету цивила током 78 дана бомбардовања, како је често тих дана говорио за домаћу јавност злогласни портпарол Алијансе Џејми Шеј, уопште није кратак. Набројаћемо само неке, хронолошки.
Напад на путнички воз у Грделичкој клисури 12. априла, док је прелазио преко железничког моста на Јужној Морави. У експлозији и пламену од два поготка авионским пројектилима изгинуло је и повређено много путника воза, али тачан број до данас није са сигурношћу утврђен.
Огроман бол јавности донео је и 17. април. У 21.45, док је у својој кући у Батајници седела на ноши, од гелера бомбе настрадала је трогодишња Милица Ракић, која је постала симбол страдања невиних током бомбардовања. Споменик девојчици постављен је у Ташмајданском парку у Београду, а каснијих година су фреске са њеним ликом осликане у три манастира СПЦ.
За многе Београђане ноћ између 29. и 30. априла била је најтежа. Погођене су зграде Генералштаба у самом срцу престонице на раскрсници Кнеза Милоша и Немањине, где и четврт века касније, док траје расправа шта ће бити са њима, представљају својеврсни “споменик” бомбардовања. У тим нападима погођене су и зграда Савезне полиције, телевизијски торањ на Авали и насеље Чубура на Врачару. Страдало је троје људи, а повређено 40.
Крваво преподне 7. маја памте Нишлије, када је на Шуматовачку улицу, аутобуску станицу и Тврђавску пијацу пао велики број касетних бомби. Страдало је 16 грађана, међу њима и 26-годишња жена у поодмаклој трудноћи, док је њих 18 повређено.
У ноћи између 30. и 31. маја, НАТО авиони су бомбардујући подручје општине Сурдулица погодили специјалну болницу за плућне болести “Санаторијум” и оближњи старачки дом. Убијено је 19 особа, а више десетина је повређено.
Пао је и “невидљиви”
Дани под бомбама памте се и због онога што се догодило трећег дана агресије. Тог 27. марта оборен је “невидљиви”.
Становници славили пад "невидљивог" НАТО авиона
У атару сремског села Буђановци код Руме пао је амерички Локид Ф-117А “Ноћни јастреб”, а првог и до сада јединог на тај начин уништеног авиона са стелт технологијом, оборио је 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде ВЈ којим је командовао потпуковник Золтан Дани, системом “Нева”. Пилот “невидљивог”, потпуковник Дејл Зелко је спашен шест сати након обарања.
Иначе, ратни губици НАТО у људству и техници никада нису обелодањени. Тадашње власти у Београду су тврдиле да је оборено више десетина летелица, али то званично није потврђено...
И како се завршило након што су последње бомбе на Србију пале 10. јуна 1999? Мировни споразум делегације СРЈ и НАТО су потписале у Куманову. Њиме је омогућен улазак страних трупа на Косово, чему се Београд противио у Рамбујеу, а српска војска и полиција су се повукле са територије Косова и Метохије. СБ УН усвојио је Резолуцију 1244, у покрајину је упућено 37.200 војника у саставу мисије КФОР из 36 земаља, са задатком да чувају мир и безбедност, а уместо домаћих органа власти успостављена је цивилна мисија УНМИК.
Како је преко ТВ екрана најавио, тако је Слободан Милошевић тог дана и “одјавио” рат. “Агресија је завршена, мир је надвладао насиље. Драги грађани, срећан вам мир”, биле су речи будућег хашког притвореника...
Епилог свега шта се дешавало тих 78 дана траје и 26 година касније. Косово је девет година након бомбардовања, 17. фебруара 2008, прогласило независност. Претходио му је, четири године раније, мартовски погром и оно мало преосталог српског цивилног становништва који су организовали припадници некадашње ОВК. Процењује се да је тад више од 4.000 људи изгнано из својих домова широм Косова и Метохије, 28 их је погинуло, а више од 900 повређено...
Србија независност Косова не признаје, али се и даље воде преговори о нормализацији односа. Приштина барата податком о више од 110 држава које су признале Косово, али тачан број се не зна, јер су неке у међувремену то признање повукле.
Последње поглавље разговора Београда и Приштине тиче се француско-немачког предлога за нормализацију односа, који садржи 11 тачака.
Од прве, која говори да ће “стране развијати нормалне и добросуседске односе, међусобно признати документе и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске марке”, преко тачке да “ниједна страна неће блокирати, нити охрабривати друге да блокирају напредак друге стране на путу ка ЕУ”, до последње која каже да ће “стране разменити сталне мисије у својим Владама”.
А та прича, сада срећом само на политичком терену, још нема известан крај.
