Овогодишњи добитник НИН-ове награде, Дејан Атанацковић, гостовао је синоћ у чајетинској библиотеци. Иако активан у свету уметности и познат по бројним успешним пројектима, у књижевним водама се по први пут опробао са романом „Лузитанија“. Његов првенац показао се као добар изазов књижевној критици, како стилом тако и темом, наметнувши се са успехом овој престижној награди.
https://www.youtube.com/watch?v=T0_1u6HbiiQ&feature=youtu.beКњижевни језик Дејана Атанацковића је питак, иако сам стил писања и слојевитост приче траже дубоку пажњу. Можда потку пишчеве идеје можемо тражити у стварним историјским догађајима, али ово свакако није историјски роман. О свом раду на роману првенцу, каже:
„Ја се нисам раније бавио писањем на тако планиран начин.Ово је мој први књижевни рад који је захтевао заиста један дужи временски период припрема, истраживања и самог писања. Уплеле су се у ту причу многе ствари које имају везе са мојим претходним, као и са садашњим радом, ствари које се тичу мог рада са студентима, са психијатријским пацијентима... Провукле су се кроз роман и неке наталожене слике из времена далеко пре почетка рада на роману, а наравно, ту су се појавили и разни књижевни утицаји који су били за мене формирајући током година. Један од писаца који је некако имао утицај да уопште почнем да се бавим писањем је немачки писац Зебалд који је кроз свој рад умео да се поигра са историјом и фикцијом, да се на један врло интелигентан начин нађе у тој комбинацији историјског и фиктивног тако да читалац залута кроз његов текст и не буде у стању да разлучи шта је ту историјско, а шта фиктивно. Наравно да је ту било и других утицаја. Некако је за мене био важан читав низ писаца који су се бавили темом тела који је и један од тема мога романа. Ту су Бернхард, Турније... Појавили су се и утицаји из књижевности детињства, што се види у роману кроз директне цитате, Жила Верна, Луис Керола ...“
НИН-ов жири је дуго већао о томе коме доделити награду јер су у Атанацковићевој „Лузитанији“ наилазили на моменте који су их колебали. Ипак, целокупна прича их је натерала да гласају за „Лузитанију“. О обавештењу да је управо његов роман проглашен за најбољи, Атанацковић каже:
„Нисам то очекивао. Свакако је то била једна поступна ствар; најпре се уђе у један шири избор, па у ужи, потом у најужи, и у сваком том кораку сам сматрао да је то сјајан резултат, јер то је, најпре, први роман непознатог писца са врло малом и непознатом издавачком кућом која при том објављује друго прозно дело (пре тога су се бавили стриповима и графичким новелама). Према томе, неке шансе да се ми нађемо у том избору су ми се у старту чиниле мале, и кад се књига појавила у књижарама ја сам имао утисак да је то једно зрно песка у једном огромном, огромном простору испуњеном књигама... Али је, некако, она сама ауспела да се избори и стигне до публике, и да се, ето, некако пробије и до тако престижног места као што је НИН-ова награда.“
За оне који нису упознати са биографијом овог писца није наодмет рећи да је Дејан Атанацковић признато име у свету уметности и изван наше земље. Од деведесетих година реализује самосталне изложбе и кустоске пројекте, а у Бограду је, уз подршку Музеја савремене уметности, покренуо „Други поглед“, иницијативу за нове наративне токове, кроз јавни рад београдских алтернативних водича. Поједини Атанацковићеви радови део су музејских и приватних колекција. Овај уметник, иначе рођен 1969. године у Београду, предаје више предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени. Своје време распоређује на боравак у Београду и Фиренци.
„Ја сам увек негде измештен. Када сам овде, онда нисам у Италији. Када сам у Италији, онда нисам овде. Човек кад тако извуче корен и негде оде, онда тако остане; не пуштају се корени више нигде. То је неко стање које мени одговара. Да ли то помаже при неком креативном раду? Можда. Можда просто дефинише човека на неки начин и усмере га на један начин размишљања, рада, који се тиче пролазности, кретања... Па, истина, и у роману готово сви јунаци негде путују, и то путују или из Београд, или у Београд. На тим својим путовањима се негде губе, нестају, мењају...“
На књижевној вечери о роману „Лузитанија“ говорила је и књижевни критичар Ана Стишовић Миловановић.
„Књижевна критика је, морамо то казати, имала неке, помало дисонантне тонове или запажања када је у питању „Лузитанија“ и толико смо радоснији што је превладало оно што показује да је Дејан Атанацковић, иако се бави темама које је српска литература врло лепо и темељно објаснила као што је тема Првог светског рата, успео да покаже на један сасвим другачији, на један нови начин. То је оно што би смо назвали једним искораком из, већ по мало посустале пост-модерне, то је оно што би било најближе неком магичном реализму, рецимо, који смо својевремено добијали од писаца са латиноамеричког говорног подручја. Али, пре и изнад свега, Дејан Атанацковић је визуелни уметник и он мисли у сликама, пише на тај начин, и ви осећате једну дубоку синкретичност у свему ономе што је његова списатељска рука дала. Наравно да је то и роман који говори о временима садашњим, врло актуелан, па је та универзалност која је са великом лакоћом казана кроз једну причу о историји, чини ми се и највећа вредност романа „Лузитанија“.“
Гледаоци у публици, за разлику од НИН-овог жирија, ослобођени обавезе да критички гледају или оцењују роман, једноставно су уживали у разговору са писцем и прочитаним одломцима. Ово је било још једно успешно вече у библиотеци „Љубиша Р.Ђенић“ у Чајетини.
Мирјана Ранковић Луковић
