У издању Музеја „Старо село“ из Сирогојна, из штампе је изашла књига ужичког публицисте Зорана Јеремића „Добрила“, монографија о Добрили Васиљевић Смиљанић, жени која је покренула златиборске плетиље створивши аутентичан Сирогојно стил, али поставила и темељ „Старог села“ – јединог музеја на отвореном код нас, за шта је добила и многа признања, између осталог и Унескову награду за животно дело.
У првом плану богато илустроване монографије Добрила, каже аутор, била је лична драма Добриле Васиљевић Смиљанић, од рођења у ариљском селу Радобуђи, до случајног доласка и останка у Сирогојну које је определило како њену, тако и судбину овог села.
„Колико је заправо све то било тешко и шта се заправо, не крије, него стоји иза тих великих лепих, светлих ревија по свету, колико муке, напора, трагања за том визијом за тим њеним сновима које је она имала“, прича Зоран Јеремић, аутор монографије Добрила.
А борила се са немогућим – патријархалном средином, суровом природом у забитом селу, које су препородили џемпери – слике које ходају златиборских плетиља, са којима су, како саме кажу, прескочиле небо, а потом и прегалачким радом на оживљавању старих заната у јединственом музеју на отвореном код нас, па и злакушке грнчарије, недавно уписане на Унескову листу нематеријалне културне баштине.
„Онда је она омогућила да општина Ужице њих ослободи пореза који су они плаћали као занатлије, јер они нису били занатлије, то је домаћа радиност. И онда смо ми почели овде да откупљујемо и у Сирогојну, да откупљујемо њихове производе и да то продајемо у Љубљани. И цела северна Италија и пола Љубљане се снабдевало с тим, како су звали, ужичким Цептер лонцима“, објашњава Боса Росић, етнолог и блиски сарадник Добриле.
„Она заиста помно прати рад овог музеја и сваком успеху и свакој новини и свачему што је добро и позитивно она се јако обрадује, а не преза од тога да да неку своју сугестију у виду критике“, истакла је Светлана Ћалдовић, директор Музеја „Старо село“ у Сирогојну.
Разговори са Добрилом, која данас живи у Ариљу, и њени аутобиографски записи, су заправо потка монографије о изузетно скромној жени додаје аутор.
„Потпуно свесна да то јесте њена визија, али та визија би била и остала пусти сан да није имала те жене које су јој веровале, тако да заиста је ретко када рекла – Ја“, наводи Јеремић.
Монографија се чита као узбудљива песма у прози о Добрилином оптимизму и радости стварања које је преносила на све око ње.
