У Библиотеци "Љубиша Р.Ђенић"чајетинска публика је великим аплаузом поздравила глумца Александра Дунића, знаног из многобројних популарних серија као и из представа које је играо како у свом матичном Позоришту на Теразијама, тако и на гостовањима. Синоћ се публици представио улогом војводе Јанка Катића, јунака који је био покретач 1. Српског устанка и десна рука вожда Карађорђа.
https://www.youtube.com/watch?v=urlfFXgw9zoРађена према тексту Милована Витезовића, монодрама "Мудри и јуначни војвода Јанко Катић" изведена је преко 900 пута. Играна и у земљи и иностранству, у свечаним и другим приликама, прихватана је као подсетник на дични део историје Срба када су част и чест били важни колико и сам живот. Заслужан за "причање" ове приче је глумац Александар Дунић.
"Ово је врло битна тема за историју нашег народа. Требало је, прво, имати огромну енергију, снагу, храброст да се трендови, који су били вековно неповољни по нас, преокрену. Требало је имати много вере у себе, самопоуздања, што мислим да је корисно и за данашње и будуће генерације. Затим, у самој монодрами се доста говори о части, о речи, образу, поштењу...То су неке базичне вредности нашег народа које увек морамо да негујемо и не смемо никад да их изгубимо," каже Дунић.
Монодрама представља животопис једног од најзначајнијих војвода Првог српског устанка. Образован за оно доба, Јанко Катић је говорио добро турски и немачки језик, био је званични Карађорђев преводилац и један од његових највернијих сарадника и следбеника све до преране погибије уочи Боја на Мишару, 1806. Александар Дунић је на сцени у аутентичном костиму српских војвода који је дело врсног костимографа Бориса Чакширана. Све ово само доприноси да публика лакше уђе у причу о том времену и вредностима које Дунић посебно инсистира да је потребно пренети младима.
" Некада се младима чини да су ови људи из далеке, далеке прошлости. Млади су и не разумеју да је то, у ствари, блиска прошлост, уназад пет-шет генерација, чији су они биолошки потомци. Потомци баш тих јунака, тих хероја. Оно што је још битније јесте да морамо да останемо њихови духовни потомци."
Објашњавајући време у којем си морао "стићи и утећи и на страшном месту постојати", Дунић каже како му се, као и сваком човеку, дешава да се на тренутке замагли слика и циљеви се обесмисле, али је јако важно да се смисао живота упорно тражи јер са базичним особинама:осећајем колективитета, блискости, солидарности..., које смо имали онда, али их се морамо држати и данас, можемо да постигнемо много.
"О томе би требало да стално говоримо младима, јер речи живе и расту у човеку. Ова монодрама нас подсећа ко смо и шта смо, а младима је путоказ којим врлинама би требало да теже."
Оно што је синоћ пријатно изненадило глумца, јесте посећеност и пријемчивост публике.
"У Чајетину сам некада долазио често, када је мој син био мали. Тада смо долазили на Златибор, одседали у хотелу "Палисад" и ту се осећали као у својој кући. Он је био склон инфекцијама, па смо силазили до Чајетине где га је прегледала докторка Зора коју од срца поздрављам. Дружио сам се са Чајетинцима, Зокијем Богдановићем галеристом који је организовао ликовне колоније, долазио сам, дакле, приватно, али не и послом. Почаствован сам зато реакцијом публике на моју вечерашњу изведбу и доћи ћу поново радо када се укаже прилика", рекао је Дунић за Златиборске вести.
Мирјана Ранковић Луковић
