Златиборско село Голово налази се на око десет километара од Чајетине. Оивичено висовима Глизом, Градином и Цокељом, кроз Голово протиче река Грабовица, а извире Ђокића врело. Мало се зна о далекој прошлости овог села, али је сасвим сигурно да су у опустеле крајеве Златибора у 18. веку Турци покушали да населе нове становнике, па су први становници Голова били Срби и Турци. Први се досељавају Аћимовићи, Веланци, Дедићи, Петронијевићи, Жиловићи, Зрњевићи, Бисићи, Весовићи. Други миграциони талас догодио се за време Првог српског устанка, када се насељавају Чумићи, Буљугићи, Понорци. Трећи талас почиње тридестих година 19. века и тада се насељавају Ђокићи, Словићи, Жунићи, Ковачевићи (Бојановићи).
Голово је 1948. године имало 680 становника, 1953. тај број се повећава на 744, а након тога следи пад. По последњем попису из 2011. године, у Голову живи 169 становника, од чега је 149 пунолетно. Подаци говоре да је просечна старост мештана у овом селу око 57 година. Све ово уклапа се у слику целе Србије, али има и случајева где се са генерације на генерацију преносе животно искуство, имање и послови. Један од таквих примера свакако је породица Петронијевић, која је сачувала традицију живота и рада на селу и која у свом домаћинству броји осам чланова.
Ацо Петронијевић и његова супруга Вера живе, како кажу, у веома срећној заједници са сином Бранком, снајом Аном и четворо унучади: Ивана има 15 година и ученик је средње медицинске школе у Ужицу, Александар је ученик 7. разреда и има 14 година, Лука има 11 и иде у 5. разред, док најмлађи Милан има 6 година и на јесен постаје ђак првак. Ова велика породица живи у складу са својим могућностима, баве се пољопривредом и велику пажњу посвећују деци, како би их извели на прави пут. А како се данас живи на селу?
„Нормално је да је живот на селу тежак, али је доста олакшан са условима које овде имамо. Првенствено мислим на инфраструктуру – на путеве, затим на механизацију коју поседујем, тако да је данас много лакше живети на селу него пре. Мој отац се бавио производњом млека и меса, ја сам то са њим наставио. Проширили смо послове, није лако, али мора да се ради. Уз напоран рад може се зарадити да се живи, да не кажем животари. На селу се ради од јутра до сутра, посла увек има“, каже Бранко Петронијевић. Поносан што је наставио да се бави пословима који су радили његови стари, решио је да остане на селу и ту заснује своју породицу. У граду није видео перспективу за себе, није хтео да буде подстанар поред, како каже, своје породичне куће и имања.
„За сада се живи овако на селу, ради се, производи и бори за живот. Имам децу, иду у школу, која је прво била затворена, али уз помоћ општине Чајетина, школа опет ради, реновирана је и деца ту иду до 4. разреда, а касније се школовање наставља у Чајетини. Децу возимо до школе, али ништа није тешко када су деца у питању“, прича Бранко и каже да би сви, који су напустили своја имања, требало да се врате, јер наша села сада имају путеве, воду и струју, али и школе и амбуланте, што је сасвим довољно за нормалан живот.
Његова супруга Ана мајка је четворо деце и уз осмех каже да је живот на селу занимљив, и то сваког дана.
„Није лако, напорно је, захтева доста напора, рада, пажње. Мислим, бити мајка четворо деце ставрно није једноставно. Свако од њих има своје захтеве и треба све то испунити. Живимо у великом домаћинству, имамо пуно чланова породице. Бавимо се пољопривредом и имамо доста стоке. Мени ни један дан није досадно, сваки дан ми је испуњен обавезама, и то од ујутру од пола шест па све до увече. Када деца иду у школу, тада нам почиње радни дан. Једни иду пре подне, други поподне. Ту су и пратећи послови које свакодневно обављам по кући, по дворишту, у штали. Сада је прошла зима, дошло је лепо време и по цео дан имам обавезе“, каже Ана Петронијевић.
Најмлађи члан је Милан Петронијевић и има 6 година. Ове године креће у први разред, и то у школу у Голову. „Радујем се поласку у школу“, каже будући ђак првак и додаје да воли живот на селу. „Овде ми је лепо, није ми дасадно. Играм се и помажем родитељима. Волим да храним телад. Имам браћу и сестру, али и друштво из села, и никад ми није досадно“, усхићено каже Милан.
Александар је ученик 7. разреда и има 14 година. Школу учи у Чајетини и свакодневно путује. Каже да је путовање по мало тешко, а обично га родитељи возе до школе или комшије. Каже да му се живот на селу веома свиђа и да му је жеља да заврши пољопривредну школу и врати се на село, како би наставио да ради са дедом и татом. „Сваки дан помажем родитељима око домаћинства, у штали, и знам све да радим. Ипак, имам и довољно времена за игру и дружење“, каже Александар.
Петронијевићи су пољопривредници. Производе сувомеснате производе, око 10 тона годишње, од чије продаје и живе. Ту је и 15 грла крупне стоке - 10 крава и 5 јуница. Производе и млеко, а у просеку, сваки други дан предају око 300 литара млека.
Најстарији Петронијевић, глава куће, своје производе продаје на пијаци у Београду, где често иде. „Ја сам срећан човек, најсрећнији на свету. Породица ми је велика, сви се слажемо, радимо заједно, једни другима помажемо. Имам унучиће и желим им да заврше школе и да иду даље, а што се села тиче, како год они хоће“, са поносом прича Ацо Петронијевић и додаје: „Живот на селу није лак, мора се много радити да би се лепо живело. Радити се мора сваки дан по цео дан. Не постоје празници, дакле само рад. Своје производе продајемо свуда, па и на пијаци у Београду. Али, оскудица је свуда, народ нема пара, ослабила је куповна моћ, тако да се морају радити и додатни послови“.
Нада Џелебџић, zlatiborpress
