Александар Чотрић од 1984. године објављује афоризме у новинама и часописима. Од тада до данас успева да нас неисцрпно обасипа тим специфичним, бодљикавим хумором који има за циљ и да нам покрене мисаоне процесе и замисли нас како над обичним, свакодневним животним ситуацијама, моралним и другим дилемама, тако и над по мало заборављеним критицизмом сопственог (не)делања у неким вишим питањима која ће бити важна и за оне који долазе.
Александар Чотрић знан је и чајетинској публици не само преко афоризама и сатиричних прича које пише за многобројне часописе, већ и нешто личније јер је 2017. године са својим колегама: Драгутином Карлом Минићем, Витомиром Теофиловићем, Душаном Пуачаном, Бојаном Љубеновићем и Владимиром Ћалићем био гост песника Љубивоја Ршумовића и Библиотеке „Љубиша Р.Ђенић“. Овога августа је, поред многобројних награда које није лако набројати али су све успеле да стану у његову Биографију, добио и Награду за најбољег афористичара 12. "Летњег уличног ерског кабареа" у Чајетини. Одличан повод да господина Чотрића питамо: одакле стиже тај неисцрпни, оштрикави, критички осврт на друштвене појаве и живот уопште?
Да ли Вам је само учешће у српској политичкој сцени дало мотив више за бритку критику и шта је то што Вас највише иритира у новије време на том пољу?
-У сатири је, од свих књижевних жанрова, политика најприсутнија. Међутим, политика је само подстицај за настанак уметничког дела и оквир у којем је уметничко у средишту. Сатиру сам почео да пишем 1984. године, а тек шест година касније учествовао сам у стварању опозиционе странке која се борила против тоталитарног режима и која је желела да у Србији успостави демократски поредак. Више се политика бави нама, па и мноме, него ми њом. Како побећи од ње, кад постоји изрека у чију тачност верујем да је „све политика“. Још у античко време настала је о изрека о човеку као „зоон политикону“, односно политичком бићу. А за оне које политика није интересовала, тада је скован израз – идиот.
Бављење политиком помогло ми је или одмогло у писању сатире онолико колико и неки другим српским сатиричарима у прошлости или садашњости који су били итекако политички ангажовани, да поменем Стерију, Змаја, Љ. Ненадовића, Домановића, Кочића, Пекића, Михаиловића, Бећковића... С обзиром на то да сам посланик, подсетићу да су од наших писаца посланици били Јован Скерлић, Иво Андрић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Брана Црнчевић, Љубомир Симовић, Милован Витезовић, Александар Баљак, Петар Лазић, Синиша Ковачевић...
Преводећи афоризме афористичара из Русије Словачке, Бугарске, Пољске, Румуније, Чешке и других земаља упознао сам се са њиховим биографијама и сазнао да су неки од њих били саветници председника државе, министри, амбасадори, посланици у националним парламентима, посланици у Европском парламенту, председници странака, генерали војске... И успешно су мирили књижевни и професионални ангажман.
Трудим се да ме ништа не иритира, него да све посматрам са извесним миром и да хладно и сталожено реагујем на неке ствари и појаве у нашем друштву. Нема, заправо, теме која не може да послужи као мотив за сатирично реаговање. То су: политика са свим својим појавностима (избори, странке, влада, парламент...), економија, криминал, судство, екологија, медији, односи између полова, спорт, култура... Врло често сам и самокритичан, па се осврћем и на своје поступке. Уосталом, чешки афористичар Франтишек Вимазал поручио је још у 19. веку: „Посматрај самога себе и бићеш сатиричар“.
Када се осврнете на прве године бављења афоризмом и сатиром, да ли можете за себе рећи да сте били блажи, или критичнији тада?
-То би требало да процене други – књижевни критичари, колеге афористичари и читаоци. Али мислим да ми сатирична оштрица није отупела јер код мене не постоји аутоцензура. Заправо, све што напишем потписујем својим именом и објављујем у врло читаним медијима. Ако бих почео да правим компромисе са собом и другима више не бих био сатиричар. С обзиром на то да сам последњих година објавио књиге сатиричних афоризама и прича и да сам за њих добио престижне награде за сатиру на фестивалима и конкурсима у земљи и иностранству („Типар“ у Црној Гори за најбоље сатирично дело на простору бивше Југославије, „Златна кацига“ у Крушевцу“, награда „Раде Јовановић“ за најбољу књигу афоризама на српском језику...), мислим да је то један од показатеља да нисам блажи него што сам био. Сада сам, додуше, искуснији, зрелији, с много више теоретског и практичног знања о сатири и афоризму
Шта је најтеже код писања ове кратке књижевне форме?
-Мени је најтеже кад не пишем афоризме. То ми је постао начин размишљања, па и живљења. У свему тражим инспирацију, теме, повод за афоризам и за његов почетак. Веома је битно да други део афоризма, односно поента буде неочекивана, јединствена, оригинална, барем двосмислена, па и вишесмислена и, наравно, ефектна и разумљива. Теже од осмишљавања и писања афоризма ми је кад из обиља написаног у свеске, морам да изаберем и прерадим оне афоризме који се квалитетом издвајају од осталих, да би их најпре послао уредницима новина, а касније и да сачиним коначан избор за књигу. У последње време није једноставно бити сигуран да ли је афоризам који сте написали ексклузивно ваш, или га је неко раније у истом или сличном облику записао, па то захтева моје ангажовање, помоћ пријатеља и време за проверу. Стално ми је на уму мисао пољског колеге Вјеслава Бруђињског: „Афористичар је човек што се радује као дете кад осмисли афоризам који је можда био древна народна пословица још код Феничана“.
Пишете и афоризме за најмлађе. Објавили сте истовремено две књиге афоризама за децу: "Својеглава књига" намењену узрасту до 11 година и "Дечја посла" за ученике старијих разреда основне школе. Да ли је то по мало одмор од овог света одраслих и њихових грешака и да ли су афоризми посвећени деци писани са жељом да их нечему поуче, или критикују?
-Афоризме за децу пишем с жељом да их они, пре свега, забаве, насмеју, разоноде, али и поуче. Мени је теже да пишем за децу, него за одрасле. Одговорнији је то посао, јер морам да бринем о томе да ли су неке поруке, речи и теме примерене дечјем узрасту, да ли су им разумљиве, да ли педагошке... Ми се шалимо са свим и свачим када пишемо за одрасле, а то не можемо да радимо кад се обраћамо најмлађима. То сам схватио још пре једне деценије, на почетку озбиљнијег бављења афоризмима за клинце, кад сам морао да избацим више од половине написаног, јер то није било за њих.
С друге стране, деца су најискренија публика и одмах вам ставе до знања да ли им се допада то што им говоримо када посећујемо школе. На сву срећу, њихове реакције су ме и охрабриле и мотивисале да пишем за њих. До сада сам објавио десетак књига за децу, неке су објављене у Словенији и Северној Македонији, а три момента су ме посебно обрадовала: награда ученика београдских школа „Доситејево перо“ за „Дечја посла“ као најбољу књигу намењену деци те године, признање за стваралаштво за децу Удружења књижевника Србије „Михаило Ћуповић“, названо по значајном писцу из Чајетине и уврштавање мојих афоризама у читанке за трећи и четврти разред основних школа у Србији. Колега Срђан Динчић написао је: „Уведите ме у читанке тек након смрти. Жив се у школу не враћам“. Ето, мени се догодило да се за живота вратим у основну школу. И немам ништа против, јер ми је у њој и било најлепше.
Све што напишете – оставља траг у времену и простору и на неки начин може утицати на оне који то читају. У свету афоризма, ко је тај ко је Вама био можда пример, или подстицај?
-Прве афоризме прочитао сам 1978. године, кад сам био ученик петог разреда основне школе, у књизи Милована Витезовића „Ђачко доба“. Реч је о мислима о школским несташлуцима, ђачким љубавима, мукама са оценама, односима у породици, другарству... Ови афоризми су оставили дубок утисак на мене и вероватно сам их подсвесно носио у себи, све док и сам четрдесет година касније нисам почео да пишем за децу.
Почетком осамдесетих година прошлог века прве сатиричне афоризме прочитао сам у „Јежу“, а оне о мушкарцима и женама у тадашњем „Јежевом хумору“. Од аутора из тог времена памтим имена Ужичанина Рада Јовановића, Рада Ђерговића, Бране Црнчевића, Љубише Манојловића, Радивоја Бојичића, Милована Вржине, Душка М. Петровића, Миленка Пајовића... Мало касније почео сам да читам студентску и омладинску штампу („Омладинске новине“, „Студент“, „Књижевну реч“...), у којој сам открио врло оштре, критичке и веома књижевно успеле афоризме припадника Београдског афористичарског круга у настајању: Александра Баљка, Витомира Теофиловића, Петра Лазића, Вука Глигоријевића, Растка Закића, Радивоја Дангубића, Душана Пуаче, Милана Тодорова, Владимира Јовићевића Јова, Слободана Симића, Срђана Радуловића... Сви су ови афористичари утицали на мене, али припадници БАК-а најснажније и најтрајније. Од страних аутора највише волим афоризме Пољака Станислава Јежија Леца (1909-1966), чији гроб сам посетио у Варшави прошле године, а његове „Неочешљане мисли“ први пут читао са 19 година. Срећан сам и што сам неке његове афоризме пре две године први превео на српски језик и објавио у Антологији пољског афоризма „Пољски пут“.
Почетком августа, као што смо већ поменули, добили сте награду чајетинске библиотеке за најбољег афористичара 12. "Летњег уличног ерског кабареа". Поред свих оних које су до сада заслужено украсили Ваш књижевни рад, колико ће значити награда која стиже из нашег Малог места?
-Најпре, Чајетина није „мало место“. Реч о је престоници српског планинског туризма и месту које има све уочљивије име на културној мапи Србије. Средина која је изнедрила једног Љубивоја Ршумовића не може бити мала. Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“ у врху је српског библиотекарства по бројности, садржају и разноврсности, не само књижевних, већ уопште уметничких програма.
И ова награда је потврда да нисам „зарђао“. Заправо, четврти пут добијам признање „Летњег уличног ерског кабареа“, што говори о извесном континуитету. Награда ми је посебно драга јер је додељена у „Ерској републици“ у којој живе, по многима, најдуховитији људи у Србији. Чланови жирија су, такође, разлог за сатисфакцију, с обзиром на то да је реч о угледним именима наше сатире и библиотекарства: др Слободану Симићу, Нешку М. Илићу, Зорану Богдановићу и Љиљани Ракић. Конкурс је био анониман што је од посебног значаја, јер су се људи из жирија опредељивали искључиво на основу приспелих радова, а не по именима аутора.
Мирјана Ранковић Луковић
