У Галерији „Чигота“ 25. јуна је отворена изложба фотографија поводом обележавања 60 година рада Љубивоја Ршумовића, у организацији Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ а у сарадњи са Специјалном библиотеком „Чигота“. . О њима и о Песниковом раду, наградама које је примио, поразговарали смо за „Златибор прес“ са Ршумом.
МРЛ: Захваљујући онима који су нас родили и онима које „срећом срећемо“ постајемо то што јесмо. Који су људи, за које би сте Ви рекли , они који су Вас начинили човеком који иза себе има изузетно богат стваралачки живот и живот уопште? И која су дешавања за Вас била значајна?
Љубивоје Ршумовић: Ако бих кренуо од самог почетка, од Љубиша, то су свакако моји родитељи и учитељица Милица Вођевић која ме, на неки начин, упутила према књигама, читању и писању. Ако ћемо даље ићи, рецимо у Чајетину, то је Милија Кнежевић директор школе у то време... Ако ћемо даље, према Ужицу, то су: Милојко Ђоковић - новинар „Вести“, Стојадин Костић – разредни старешина, онда другар Радован Поповић са којим се и данас дружим, Стево Несторовић – песник ... Ако већ стижемо у Београд, онда је то Душко Радовић и наравно радио и телевизија Београд и ти другари. Имао сам посао који сам волео и радио и наравно, од тог рада лепо и пристојно живео. Могао сам и приватно да путујем по свету, а и службено сам обишао готово цео свет; увек сам носио фото апарат са собом и камеру на рамену и хтео- не хтео обрео сам се у једној, ја бих рекао, документарној поетици којој сам, такође, инстиктивно о ономе што сам писао, припадао и припадам и дан данас. Ја ћу на отварању ове изложбе прочитати неколико песама које сам написао људима који се на фотографијама налазе: Десанки Максимовић, Стеву Раичковићу итд. .. Ја сам својим песмама опевавао фотографије које сам сам направио. На пример,и Змај Јова је исецао, рецимо, из аустријских и немачких новина занимљиве ликове, занимљиве гравире, цртеже, слике и онда их описивао. Тако је настао и његов Пура Моца и песма „Ђиха-ђиха“ ... То је то што је мене интересовало . Ја сам тако направио једну књигу песама „Песме уличарке“ зато што су наслови песама графити, фирме и фотографије углавном снимљене на улицама и поред пута куда сам пролазио... Те две гране уметности као што су фотографска и поетска, путописна, за мене је то једно те исто у тој поетици о којој говорим.
МРЛ: Ја ћу се сетити сада једне, мени драге емисије, коју бих и данас радо погледала а то је „Двоглед“, што је мени остало у сећању као права авантура. Да ли је се и Ви понекад сетите, са каквим емоцијама и како ју је било радити?
Љубивоје Ршумовић: То је документарна емисија за децу. Е, сад, шта је врло важно урадити у таквој емисији, што сам се ја трудио да учиним и чини ми се и постизао; то је да унеобичим свет. На неки начин, оно што дете види нема само ту димензију коју види, већ има још нешто иза, и још неко значење на које сам ја указивао прстом. То је нека врста истраживачког посла. Трудио сам се да будем духовит на разне начине а да водим рачуна шта ћу да говорим, али не само шта ћу, већ и како ћу то да говорим... Треба наћи меру између Како и Шта.
МРЛ: Пре неколико година поменули сте да Вам је жеља да у родном месту оснујете један фестивал посвећен деци. Пошто „човек снује а Бог одређује“ , шта се дешава са том жељом? И са другим Вашим жељама, уосталом, колико их се обистинило?
Љубивоје Ршумовић: Ја сам имао, додуше, док сам радио у Радио Београду и телевизији, одрешене руке. Рецимо, дођу ми и кажу: имамо пола сата времена, направи неку емисијуи. Нпр. Перо Зубац ми каже, и ја направим за ТВ Војводину „Фазоне и форе“. Ја сам још био млад новинар Радио Београда кад ми је уредница рекла:“Ршуме, уторком смо у шест сати добили пола сата времена, хајде нешто смисли.“ Тако је настала емисија „Уторак вече – ма шта ми рече“ а касније и моја прва књига за децу „Ма шта ми рече“... План око Академије „Сарадници сунца“ у Љубишу добро напредује. Сад овде на Златибору општина Чајетина и ТО Златибор праве културни центар и нешто разговарамо да, рецимо, тај мој Фестивал деце стваралаца буде део програма културног центра, што би било сјајно!
Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
МРЛ: Ја ћу се сетити сада једне, мени драге емисије, коју бих и данас радо погледала а то је „Двоглед“, што је мени остало у сећању као права авантура. Да ли је се и Ви понекад сетите, са каквим емоцијама и како ју је било радити?
Љубивоје Ршумовић: То је документарна емисија за децу. Е, сад, шта је врло важно урадити у таквој емисији, што сам се ја трудио да учиним и чини ми се и постизао; то је да унеобичим свет. На неки начин, оно што дете види нема само ту димензију коју види, већ има још нешто иза, и још неко значење на које сам ја указивао прстом. То је нека врста истраживачког посла. Трудио сам се да будем духовит на разне начине а да водим рачуна шта ћу да говорим, али не само шта ћу, већ и како ћу то да говорим... Треба наћи меру између Како и Шта.
МРЛ: Пре неколико година поменули сте да Вам је жеља да у родном месту оснујете један фестивал посвећен деци. Пошто „човек снује а Бог одређује“ , шта се дешава са том жељом? И са другим Вашим жељама, уосталом, колико их се обистинило?
Љубивоје Ршумовић: Ја сам имао, додуше, док сам радио у Радио Београду и телевизији, одрешене руке. Рецимо, дођу ми и кажу: имамо пола сата времена, направи неку емисијуи. Нпр. Перо Зубац ми каже, и ја направим за ТВ Војводину „Фазоне и форе“. Ја сам још био млад новинар Радио Београда кад ми је уредница рекла:“Ршуме, уторком смо у шест сати добили пола сата времена, хајде нешто смисли.“ Тако је настала емисија „Уторак вече – ма шта ми рече“ а касније и моја прва књига за децу „Ма шта ми рече“... План око Академије „Сарадници сунца“ у Љубишу добро напредује. Сад овде на Златибору општина Чајетина и ТО Златибор праве културни центар и нешто разговарамо да, рецимо, тај мој Фестивал деце стваралаца буде део програма културног центра, што би било сјајно!
Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
