Међу најаутентичније народне обичаје Златибораца, како пише књига ''Златибор кроз културу и туризам''
(двојезична, објављена 2014.), убрајају се крсне славе, свадбени обреди и сабори (вашари).
Крсна слава – а Златиборци најчешће славе Ђурђевдан, Никољдан, Јовандан, Стевањдан – славила се по три,
па и четири дана. Почињала је вечером уочи славе. За сво време јела и пића крстило се и Богу молило, уз
сваку чашу домаћину наздрављало. Окупљали су се на слави најближи сродници, комшије, познаници, а домаћин се трудио да сваког што боље угости. Постоји у овом крају и преслава. То је слава једног села или засеока, а одржава се обично на Велики и Мали Спасовдан или на Тројицу.
Кад је о свадбарским обичајима у златиборским селима реч, мушкарци су се у овом крају женили обично са 20 до 25 година, пошто би одслужили војни рок, а девојке удавале још и млађе. Домаћинско правило је
било да се бира девојка поштена, здрава и из познате и часне фамилије.
Кад се момку девојка допадне, јавили би њеној кући када ће он и његови доћи на договор. А ако је девојка
момку била позната од раније, на договор су ишли само родитељи. Уколико би она прихватила момка,
појавила би се и пољубила просце у руку, после чега би настало честитање.Другог дана свадбе сватови долазе са даровима и цео дан се веселе. Након 10 до 15 дана по свадбеном весељу девојци долази њена родбина, а тек касније млада одлази код својих ''на виђење''.
Сабори (вашари) некад су се често одржавали у златиборским селима, обично о црквеним славама, великим празницима код цркава и на истакнутим местима. Старо и младо је ту усред дана долазило: на виђење,
разговор, игру и забаву уз музику, па и на момачко и девојачко упознавање.
Након неколико дана је ''испит'' на који су ишли само
родитељи, а који је бивао код свештеника из чије је парохије девојка. После извесног времена момак и његова фамилија одлазили би код девојчиних родитеља да
уговоре дан свадбе и да их дарују опанцима, пешкирима, марамама, сапунима.
Пред свадбу младожењин отац са чутуром ракије позива сватове, а на чутуру се веже марама са новцем
за младу. При доласку на свадбено весеље сватови
најпре доручкују у домаћиновој кући и потом уз свирку
и песму одлазе по девојку. Код девојачке куће се послужују, сви пију и једу изузев младожење, а девојку
пред полазак изводи њен брат. Свадби обавезно, уз
остале, присуствују кум (посебно уважен), стари сват,
девер, војвода, барјактар и чауш. По доласку пред младожењину кућу младенце дочекају играјући у колу. Девојка забацује јабуку са парама у коло, па пред кућом
мушко дете окреће три пута и љуби га. Жито из решета
баца три пута преко себе и на кућу, а сватови бацају
решето на кућни кров.
Долазећи на вашаре сеоски момци би се на ливадама надметали у чобанским играма: бацали камен с рамена, рвали ''у кости'', скакали удаљ и увис из места... За музички део сабора били су задужени самоуки народни свирачи. Они су народна кола (''тројанац'', ''ужичко'', ''гружанка'', ''Жикино коло'' и друга) свирали на инструментима од дрвета: фрули, двојницама, бубњу, паљки (тиква), а у новија времена на трубама и хармоници. Народ се хватао у коло, при чему је цењен био онај ко је умео лепо да игра и у ритму ногама ''заплиће'' у колу.
