Нама, који живимо у 21. веку, чини се тешким пронаћи особу која ће бити "за цео живот". Упознајући дивне старе људе по златиборским селима, у оквиру пројекта "У име старих", који реализује удружење грађана „Златиборски круг“, сазнајемо како је то било у "њихово време". Приче нас доводе и до суза и до смеха, а сваки начин упознавања вољене особе чини нам се несвакидашњим.
У селу Голову живи Спаса Веланац, мајка троје деце, бака петоро унучади. "Био је леп, зато сам се удала!", каже бака за свог упокојеног супруга. Спаса је одрасла у оближњем селу, Рудинама, у породици која је била богата децом. Имала је осморо браће и сестара. Иако тврди да се за свог супруга удала зато што јој се допао, у очима јој видимо мало сете. Удала се за њега, јер је био јединац. Јединцима су се, за разлику од данашњег времена, сматрали синови неке породице, без обзира на то да ли су имали сестре или нису. Њен супруг је имао сестре. И био је јединац. "Женска деца су туђа чим се роде", додаје бака. Брак, који је заснован на површинском допадању, али и на жељи да се помогне оцу и породици, успешно се одржавао годинама. Обогатио се рођењем ћерке и два сина, који већ имају и своју децу, а бака Спаса чак и праунуке.
У Доброселици су нам о својој љубави причали Малиша и Живана. Упознали су се на сеоском вашару, а њиховој љубави "кумовала" је Живанина тетка. Живана нам прича како је пристала да се уда за Малишу иако је био стар момак, односно имао је 31 годину. Живе далеко од деце, упућени једно на друго. Малиша се често нашали: "Штета што ми Живана није у министарству, кад оволико воли да прича". Да би зрадила нешто новца, Живана одлази на Златибор да продаје луч. За то време Малиша остаје да чека "своју бабу" како је зове. Након толико година заједничког живота, проведеног у раду, терету и ситним радостима, после толико година брака, Малиша бива и љубоморан, па се тешко одваја од своје баке када иде да продаје луч.
Свако село носи неку причу, носталгију, сећање на младост, потребу за припадањем. Људи дају савете, и сваки је драгоцен. Човек не треба да самује, треба да тражи и да нађе тог неког свог за цео живот. Стрпљење и компромис су рецепти за дуготрајне бракове, а љубав долази са годинама ако је у почетку нема.
Једна бака, која није желела да откријемо њено име, испричала нам је своју причу. Живела је у једном златиборском селу и имала сестру. Отац се женио неколико пута, тако да је у кући било још деце. Да би се олакшало породици, отац је одлучио да ће бакину сестру удати у суседно село. Када је то сазнала, сестра је побегла од куће, јер је била заљубљена у другог момка. Просци су дошли, и отац је позвао нашу баку. "Дао сам реч, једна ће се из моје куће вечерас удати за овог момка, мени је свеједно која", сећа се очевих речи. И тако се бака удала. Са својим мужем је живела у слози, добила двоје деце, унучиће. "Био ми је добар, не могу да кажем", објашњава бака. Недостајала је љубав. Вероватно су је године донеле у неком другом облику.
Ових дана је један деда остао сам. Његова супруга Добринка је преминула у својој 75. години живота, и сахрањена је у селу где су и живели- Гостиљу. Када бисмо их раније обилазили, увек су се смејали и причали неке шале из младости. Добринка је причала како су све девојке из села увек на вашариме желеле да играју поред једног момка који је најбоље играо. Рашо би се понекад љутио што она не прича о њему. Сада је остао сам у породичној кући. Има децу која га обилазе, али нема његове Добринке, са којом је пио кафу и која је била њгове очи, јер иначе не види добро.
Сличну овим причама имале су и Душанка, Зора и Милева, као и Милорд, Вида, Горгина, Благоје.... Иста традиција, исти обичаји, иста љубав. Љубав која се учи, од које ми учимо. Љубав која нас оставља запитанима зашто своју слободу одабира не остваримо, зашто се устручавамо да волимо, јер нам је то дозвољено. Оставља нас запитанима да ли би неко други, као у ово старо златиборско време, умео боље за нас да одабере.
Удружење грађана Златиборски круг
Чајетина
