МИРКО КОВЧИЋ, КАЧАР ИЗ РОЖАНСТВА (видео)

На четвртом километру од Рожанства у засеоку Утробе, живи стари качар Мирко Ковчић. У његовом домаћинству живе четири генерације. Основна делатност је пољопривреда (сточарство, малинарство), а као допуна, израда дрвених судова за домаћинство. Главни мајстор за израду судова је Мирко. Рођен је 1930. године у Рожанству. У кући их је било седморо и тешко се живело.

„Од малена сам започео око овог заната, пошто ми је отац радио, ја сам уз њега полако учио и са тим сам одрастао. Није се имало онда ништа, од овога се хлеба јело, школовало“, објашњава Мирко.

Имао је 15 година када је терао јапију из Стубла са старијим братом. Пешачили су преко 30 километара у једном правцу. Грађу су превозили коњима, колима се није ишло, јер путева није било. Да би дотерали више грађе, тесали су и сушили дужице на лицу места. Од једног товара могли су да дотерају грађе за 10 до 20 качица, зависно од величине. Правили су: буце за ношење воде, парионице за купање, шафоље за прање веша, качице за сир и кајмак. Те производе су продавали у Ужицу, Баjиној Башти, Пожеги, Чачку, Крагијевцу, Ваљеву и осталим местима широм Србије. Продавало се на пијацама и вашарима. Знало се кад су пијачни а кад вашарски дани. Вашар је увек био „јачи“ од пијаца. У повратку би дотерали намирнице за кућу. А што се тиче алата за израду користило се: дрвени струг, блања, рендић, чекић, набојач, ђељка, скобла, уторњак, бићкија, пергељ, пробојац, ђељарка. Радило се у кући пошто радионице није било, поред огњишта где се и храна спремала и где су и чељад седела.

„Када смо добили струју, мало смо се коварнули и узели абриктер. Преласком на машинску обраду и производња се проширила. Правили смо бурад, каце за купус и све остало уз помоћ електричних машина. Нема кајмака без чабрића, ни ракије без бурића“, објашњава Мирко и наставља – „од овога сам школовао децу. Један син је остао самном, сад и он има сина, снају и унуке. Ја сам у годинама и не могу више да радим. Препустио сам посао деци, ја им само мало помажем, мада ни они немају времена да се овим баве. Нема ништа боље од доброг заната, а занат мора да се воли, да га цениш па да добро буде. Они добро раде и слушају ме“ завршава причу овај стари качар.

Некада се овим послом у Рожанству бавило 65 домаћинстава, а данас је остало само неколико. Занат одумире, млађи теже прихватају, а производи од пластике су учинили своје. Лавор је заменио шафољ, вода је стигла у куће, те се ни буце више не праве, а и куто је изашао из употребе. Једино је остало буре за вино и ракију које се прави од квалитетног храстовог дрвета. Овај занат је мукотрпан био и сад је своје одрадио. Дошло је неко ново време.

Мирослав Весовић