У великој сали СО Чајетина синоћ је одржана промоција Монографије Ранка Обрадовића „Погинули борци Златиборског округа у ратовима 1991. – 1999.“ Монографију је приредило пет одабраних чланова Удружења ветерана и инвалида ратова од `90. до `99. године Златиборског округа уз помоћ новинара Жанке Ерић и Зорана Жеравчића.
У великој сали СО Чајетина синоћ је одржана не само промоција једне књиге, већ и помен њеним јунацима који то јесу у сваком смислу речи. Монографија Ранка Обрадовића „Погинули борци Златиборског округа у ратовима 1991. – 1999.“ књига је посвећена жртавама последњег рата, са циљем да их време, које неумитно брише сећања, не би замело. Монографију је приредило пет одабраних чланова Удружења ветерана и инвалида ратова од `90. до `99. године Златиборског округа уз помоћ новинара Жанке Ерић и Зорана Жеравчића.
"Најважнији и најглавнији за израду ове монографије су породице погинулих бораца јер су нам они доставили податке. Иначе, у Монографији је обрађено 111 биографија од којих је 105 погинулих бораца ратова деведесетих. Затим и три цивилне жртве рата, стицајем околности су све три из ваше општине. у последњем тренутку смо убацили тројицу умрлих од последица уранијума", прича аутор.
„У животу родитеља најтежи и најболнији тренутак је губитак детета. Такав осећај у себи носе... сви они који су у различитим околностима изгубили свог најближег и најдражег. Наравно, знатно је већа емоција када је живот изгубљен на бојишту, на фронту, и у борби за одбрану своје државе, свог народа, града, села и родне груде“, пише у предговору један од приређивача, Ратко Ђорђевић, председник СУБНОР-а Севојно и пуковник у пензији.
"Ово је валидно штиво за писање историје о борби Србије за слободу на крају 20-ог века. У том веку је водила два Балканска рата, била је учесник два велика светска рата, а затим од 1991. године, на жалост, била у центру пажње, у центру догађања међунационалних сукоба када је почело рушење велике државе коју и зовемо друга Југославија", рекао је Ђорђевић.
По броју погинулих, ова мала земља имала је немерљиве губитке од којих се ни до данас није опоравила. За историју, на жалост, жртве су статистичке бројке. Али, свака „бројка“ у стварности је била неко ко је некоме све на свету.
"Од 111 погинулих, на жалост њих 55 нису успели да формирају породице, а од преосталих 56 имамо 84. деце. За шест породица и њихове борце није урађена биографија. Ради се о четири породице са којима смо били у контакту сво време, али су буквално у последњем тренутку одустали, међу којима је породица Мићић из ваше општине, и из других општина три породице. Међутим, ми смо одлучили да и имена њих шесторице , тих јунака и хероја, упишемо у Монографију, на жалст без биографије", напоменуо је Обрадовић.
Због тога су овакве књиге значајне, јер исказују поштовање према највећој жртви коју неко може дати за народ и отаџбину, одбијајући и саму помисао да би могли бити заборављени.
Мирјана Ранковић Луковић
