Перо Јовановић спремно дочекује зиму (видео)

Сезона припреме огревног дрвета је већ увелико у току. Лепо време је послужило  тако да они који то још нису стигли имају времена да то ураде.

Од железничке станице у Семегњеву до Пера Јовановића – Ћумура има око 3 километра. Октобар је месец и затичемо га како спрема дрва за зиму. Помаже му синовац Зоран, који је раном зором дошaо стрицу у помоћ. Дрва су храстова, мада може и боровина, а за ову зиму биће довољно 20 метара, мање не може. За то време Перова жена Јеленка плете чарапе за зиму, а буде ту и рукавица, полувера и џемпера.

Петар Јовановић је рођен у Трипкови 1954. године. Када је напунио седам месеци родитељи се селе у Семегњево на мајчино имање. У старој кући затичу деду и бабу и са њима почињу да живе. У државним фирмама нико није радио, а живело се од сточарства и пољопривреде. Имало се тек толико за себе.

„Некад се много лепше живело“, започиње причу Јеленка – „више се дружило, било је више људи, у сваком домаћинству петоро, шесторо. Скупе се људи да попију кафу. Шале се, друже, било је више смеха. Било је теже, а лепше. Испричамо се и свак' својим путем оде“.

Данас је другачије, ретко ко може да се види да прође путем. По неки туриста ако наиђе, до скоро је било и планинара. А Перо нам почиње причу овако:

„Почео сам да радим 1969. године и мењао сам фирме. Где је било боље тамо сам и ишао. 1989. године сам се запослио у „Србија шуме“ као секач. Посао ми је био да припремим моторку и да сечем стабла и да заведем шумски ред, то јесте да уклоним гране после сече. Било је тешко поготово у зимском периоду. Требало ми је два сата хода до радног места, Вијогора, Црног Потока или Шљивовице. Из села нас је било десетак, тако да никад нисам ишао сам. Било је ту и рабаџија, по двадесет људи у шуми. Кад се скупимо за доручак, ми наложимо ватру, па „окренемо“ сланину на шиљак, а буде ту и по нека ракија. Дешавало се кад су јаки мразеви да се и хлеб заледи, па се поред ватре открави, па га онда једемо. Увече у повратку, свратимо у продавницу на по неко пиво, па поред пећи дођемо себи, те нам буде весело да се и запјева“.

Данас Перо има 64 године и са својом супругом Јеленком ради све пољопривредне послове које изискује једно пољопривредно домаћинство. Ускоро ће да се пече ракија, па посјек, тј. клање свиња и по нека овца за стељу. Од свиње се топи маст, а буде сланине и пршуте. Док Јеленка преде, Петар завршава око дрва. А кад дође зима мање се ради. Попије се по нека ракија и резне сланиница. И тако прође зима. Ко не верује, нек' дође, па нек' види.

Мирослав Весовић