Милојка Ђуровић из Јабланице бави се писањем песама још од 1960. године. Поред свих кућевних послова које има, ова вредна жена увек стиже да напише и по неки стих.
https://www.youtube.com/watch?v=9eHvfA56nM0&feature=youtu.be„...Нисам сликар да по платну шарам, ни градитељ, да градове стварам...“, ово је део једне од многобројних песама Милојке Ђуровић, песникиње из села Јабланице. Почела је да пише 1960. године. Прво су то биле дечије песмице, углавном о школи и ђацима. Била је одличан ђак и тада је директор школе Витомир Јаковљевић-Фафа изјавио да је најбоља у четвртом разреду, а може да се каже и у целој школи. Десила се ситуација да је учитељ казнио ђаке, тиме што им је свима смањио за једну оцену ниже. Да би то поправили морали су за пет минута да напишу песмицу. Па ко уме – уме.
„И ја сам песмицу написала, а звала се „Крај школске године се ближи“, прича Милојка. Учитељу се допала песмица тако да је Милојка одмах поправила оцену и добила петицу. Поред тога песмица је завршила и на школским зидним новинама. Тада и она почиње са писањем песмица.
„Била сам пуна среће и тако је кренуло. Мало по мало и почела сам да пишем о разним догађајима, углавном шаљивим. И ту сам видела свој таленат“.
Милојка је одрасла у Доњој Јабланици у Јевтовићима, фамилија Шушић, у побожној фамилији где се никад није седало за сто, а да деда Алекса не очита „Оче наш...“. Од њега је доста научила и чула паметних речи којих се и данас придржава. Удала се веома млада, са петнаест година и родила троје деце. Живи са најмлађим сином и унуком, која иде у четврти разред основне школе. И даље пише песме кад год јој дође инспирацја. Написала је око 200 песама. Пише све: и за децу и за одрасле и за певаче, а издала је и књигу под насловом „Од срца за децу“. Штампала је у тиражу од 100 примерака, а продала је више од пола, што доказује квалитет њених песама. Још увек јој траже књиге, али јој је потребан новац да би штампала ново издање. Пише и родољубиве песме ( о Косову и Србији), породичне ( о свом оцу и унуци). Није заборавила ни наш Златибор, где је описала његову лепоту:
„Златиборе и борови твоји,
највише се познају по боји,
златни били и златни остали,
све од дана од кад су постали...“
Милојка пише и песме за певаче народне музије и у свакој песми може неко да се пронађе. Оне изазивају јаке емоције код читалаца, који не остају равнодушни. Неки од наслова су: „Туго моја сапутнице“, „Ти си моја огрлица“, „Љубавна тајна“ итд. Има их преко 20, све за народне певаче, па ко је заинтересован нека се јави.
„Мене није срамота од мојих песама, каже Милојка, „јер не пишем никакве глупости. То су квалитетне песме, али ми је жао што их још нисам заштитила. Ако је неко заинтересован, лако ћемо се договорити. Није лако написати добру песму“.
Поред пута, покрај једног багрема,
Процветала млада липа зелена.
Пита багрем цветну липу зелену,
Ко одмара у том хладу дебелу.
Рече њему липа из потаје,
Љубавна се тајна не одаје...“
Милојка се највише дружи са Душанком, фамилија су и често се посећују. О песмама Душанка је рекла следеће:
„Она то некако смисли свака јој част, ја то н' умијем да смислим. Она седне и за час то нешто напише, иде јој то од руке. И ја да умијем и ја би писала“.
Ко је заинтересован за Милојкине песме, нека се јави. Она живи у Горњој Јабланици и лако ћете је наћи.
Аутор: Мирослав Весовић
