Представа “Шћери моја” рађена по тексту Маје Тодоровић (награда на конкурсу Црногорског народног позоришта за савремени домаћи драмски текст), потврдила је стваралачку репутацију Ане Вукотић - она режира само када има што да каже, и зна како ће то рећи. А то је, чини се, најбоља могућа позиција за редитеља.
Поставка текста Маје Тодоровић врло је интригантна. Имамо “грађанску”, у основи породичну причу са црногорског двора, која ненаметљиво израста у феминистички есеј, не памфлет, свакако. Спретно је отворен простор и за сатирични поглед на једно поглавље црногорске историје. А то што ће нам та сатира дјеловати сасвим актуелно, говори нешто о данашњем црногорском друштву. Дворјани, комични и тупи, “црногорски” посвећени љубави према Господару дјелују трагично анахроно у свим оним модернијим слојевима приче. Зато их Зоркина (интелигентна) питања по правилу налазе неспремне и збуњене. Односно, ласно би јој они одговорили да није - Господарева мезимица. Тако дасе круг удвориштва вјечито исписује, сам доцртава. И данас љубав према Господару дјелује једнако анахроно и калкулантски, али је једнако - црногорска константа.
Представа почиње рођењем најстарије краљеве кћери - Зорке. Ту је и пригодни, државни пјесник, који “мисли у одама”. Поп, војводе и сердари, сви су ту. Ипак, право славље слиједи када се роди син, пријестолонасљедник. Тада видимо Зорку, као дјевојчицу која у разговорима са оцем, покушава схватити зашто она неће бити краљица, иако је рођена прва. То су духовити дјелови - Зорка пита оца: Има ли, ипак, нека земља у којој влада жена. Када отац помене Енглеску, књагињица пита: А јесу ли они већи и богатији од нас?
Зорка израста у, уз свога оца, носећи лик драме. Она се сукобљава са свим облицима притиска - од друштва, напорних обичаја, породице... Важан је и онај моменат када породична прича прераста у политичку. Тада видимо читав Зоркин животни лук - од инфантилне опсесије пријестолом до шекспиријанског трагизма - смрт ће је ипак спријечити да постане краљица, додуше не у Црној Гори, већ у сусједној Србији.
Десио се прави театарски спој - вриједан текст добио је режијски инвентивну и глимачки супериопрну интерпретацију...
Извор: Балша Брковић, Вијести
