У библиотеци „Љубиша Р.Ђенић“ , одељење на Златибору, синоћ је одржана промоција књиге Илије Мисаиловића „Голи оток – острво мрака“. О књизи су говорили Љубинка Шкодрић, виша научна сарадница Института за савремену историју Београд и аутор.
Крајем 80-тих и почетком 90-тих година публикован је велики број сећања бивших голооточана, али и поред тога историографија се није много бавила овом темом те је она и даље остајала нетранспарентна широј јавности. Због тога је књига Илије Мисаиловића „Голи оток – острво мрака“ вишезначајна не само за друштвену историју ужичког краја, већ и друштвену историју социјализма, рекла је рецензент књиге, Љубинка Шкодрић виша научна сарадница Института за савремену историју Београд, на промоцији књиге у библиотеци „Љубиша Р.Ђенић“ у Чајетини.
„Њен значај лежи у томе што је аутор у овој књизи успео да прикупи бројна, до сада разбацана сећања по различитим часописима, новинама и другим књигама, али и да прикупи она сећања која нису објављена и да разговара са великим бројем личности из ужичког краја чији су преци, најчешће родитељи, били заточени на Голом отоку. Те судбине, у великом броју случајева, биле су јако шокантне, јако интригантне, јако болне. То није само тих пар година које су они боравили на Голом отоку, то је, углавном, читав њихов живот, зато што су они по пуштању били под надзором, били су поново хапшени, саслушавани, имали су тешкоћа да нађу запослење, да реше стамбено питање, њихове породице су прогоњене док су они били на Голом отоку“.
Прича о Голом отоку је прича о мрачном периоду историје бивше Социјалистичке федеративне републике Југославије, прича о непочинствима која су људе сводиле на мученике и мучитеље, одузимајући и једнима и другима достојанство – једно од важних обележја човека .
„То је једна, да кажемо, тамна мрља власти, јер овде је прича о томе како се власт чува. Е сад што се тај страх у губљењу власти претворио у једну патолошку мржњу према тој некој опозицији, изазвала је такве мере принуде на том несретном острву да је то било велико чудо. У тој књизи ја сам се сам запитао да три године после рата, да се другови међусобно раздвоје на једној, да кажемо, теми која је била као Свето писмо и да се они толико раздвоје да су један другом чинили таква непочинства која нису забележена у историји тих логора“, каже аутор књиге Илија Мисаиловић.
Аутор је књигу поделио на поглавља у којима је испричао судбине голооточана из Ужица, Ариља, Бајине Баште, Косјерића, Пожеге, Чајетине... У књизи, у поглављу „Црвено и црно“, у животопису синовца ђенерала Крсте Смиљанића, Војислава Смиљанића, записано је: „Посвећено свим нашим потомцима, са надом да ће се, ради своје среће, борити у животу само за науку, истину, правду и толеранцију, а против незнања, мита, мржње и подјармљивања.“
