Представом "На Дрини ћуприја" новосадског СНП-а синоћ је почео 21. југословенски позоришни фестивал уи Ужицу. Традиционално, увертира фестивала била је изложба фотографија Радована Баје Вујића које су нас подсетиле на репертоар прошлогодишње регионалне театарске смотре. Представа режирана према Андрићевом роману била је срећан наставак синоћњих догађаја.
„Како кажу виноградари, имали смо добру годину. Имамо један скуп од седам стварно добрих представа, добрих режисера“, рекао је новинарима пред отварање 21. југословенског позоришног фестивала селектор Фестивала,Бојан Муњин. Неке од представа које ће позоришна публика имати прилику да види у наредним данима већ су добиле награде, за неке се не могу наћи карте, а о појединим, иако су нове, увелико се прича. Оно што их повезује јесте то да ће бити изведене у Ужицу јер се уклапају у управо овај фестивал, којем не треба посебан концепт, нити превод. „Оно што ми покушавамо, и надам се – успевамо, јесте да следимо дух и питање времена. Зато се наш овогодишњи слоган зове: Ово време је искочило из зглоба, и мислим да је то евидентно. Много представа се, на овај или онај начин, баве ртим питањем“, објашњава Муњин.
Да театру, као својеврсној културној установи са мисијом, није лако да у данашњем времену опстаје под притисцима економске немаштине и политичких мешања, јесте чињеница, али је и чињеница да оно то успева довијајући се као што је кроз историју увек чинио. На то су опоменули, отварајући Фестивал, Бранислав Митровић, председник Скупштина града Ужица, Љубивоје Ршумовић писац, а затим и прва представа изведена пред пуном салом Народног позоришта. „На Дрини ћуприја“, вечна и безвремена прича, виђена очима и вођена замислима Кокана Младеновића.
„Практично, не постоји тема овог комада коју ми прво нисмо заједно отворили, импровизовали, поиграли се, имали изузетно успешна трагања у том нашем „испирању злата“. Етички гледано, то јесте Андрићево, а оно што се изговара јесте наше. Кад редитељ дође на таласну дужину писца, кад се поистоветимо са његовим моралним, етичким, уметничким вредностима, онда се може дописивати, преписивати, брисати, а да то у суштини остане Андрић-сам“, каже редитељ.
На конференцији након представе новинари су, уз утиске који се слежу, имали прилику да чују и глумце и њихове доживљаје представе и ликова које тумаче. Гордана Ђурђевић Димић каже: „Играм Јеврејку, Лотику, која је жртва нечега што не може да докучи. Ипак, слути да су ствари одлучене на неком вишем нивоу. Она је мала Јеврејка, која је до¬ шла у Босну, добро опсервира људе и земљу и живи од њих до одређеног момента, док се под њом не отвори провалија. По правилу, странци најобјективније могу да нас сагледају. Добро и корисно за нас би било када би¬ смо умели да их чујемо“.
Тумачећи један од важнијих ликова Андрићевог романа, глумац Радоје Чупић истиче да је „Ћоркан човек ускраћеног живота, са дна лествице, вечити слуга, но¬сач, чувар туђе деце, опчињен љубављу. Он долази из патње, али вазда доброте и потребе за љубављу. Он се провлачи кроз све те године, као да је вечит.“
О овој представи су се најпозитивније изразиле и ужичке колеге – глумци Народног позоришта, а Дивна Марић је рекла:“ Колеге, аплауз који сте добили није куртоазија, већ нешто за чим сваки глумац жуди. Фасцинантно је колико сте заједнички све одиграли, колико верујете једни другима и радите једни за друге. Одушевљена сам представом и вашим заједни¬штвом.“ Прва одлична представа Српског народног позоришта из Новог Сада само је увертира у низ нових представа од којих су вечерашња „Пијани“ београдског „Атељеа 212“, за којом следи вечни изазов – Шекспиров „Хамлет“ кога овога пута одгонета Југословенско драмско позориште из Београда.
Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
