Културно спортски центар Чајетина наставља са подршком и промоцијом младих ликовних стваралаца, организујући изложбе у Дому културе. Синоћ су пред чајетинском публиком представљена дела младе сликарке, Данице Јевђовић из Ужица, студенткиње треће године Академије уметности у Новом Саду.
Биљана Спаловић, историчар уметности, написала је у предговору за каталог ове младе сликарке следеће:
Слике Данице Јевђовић, студента треће године Академије уметности у Новом Саду могли смо и до сада видети на изложбама, али ја се увек сетим оне прве из њених ђачких дана коју смо реализовали у ужичкој Гимназији. Још као ученик показала је не само изузетан таленат и инвентивност већ и марљивост, упорност и неисцрпну енергију у раду. Знала је још тада да једно без другог, таленат без напорног и дуготрајног рада, никако не може.
Радовима које сада излаже уводи нас у један магични, бескрајни свет сновиђења, маште и фантазије. На делима мањег формата преовлађује лаконски сведена, изражајна форма, а мотив су ноге, стопала која би да зароне у воду али и не би. Као да се плаше да утону у дубока пространства несвесног и непознатог. Али ипак улазе, савлађују страхове, препреке, чежњиве, тамне просторе људске душе. Све је изведено јаким контрастима само неколико боја и површина јасно ограничених контуром без истицања пластичности. Тај мотив понавља и на акварелима, али радећи благим, нежним потезима и бледим, прозрачним површинама које делују тајанствено и нестварно. Уздржан колорит уз присуство рељефне, пастуозне беле боје, видљив је и на приказима девојке без лица („Папирни брод“, „Лотос“) на којима показује истанчаност осећања и носталгичну тугу за далеким непознатим световима, бродовима, океанима, слободи .
На сликама чвршће дефинисане форме, као што је „Пролаз“, перспективним скраћењима, степеновањем површина и маса, увлачи нас у дубину простора. Вешто моделујући тамније бојене партије богатом тонском скалом, долази до позадине на којој оштро акцентује снажну, пламену светлост као излаз, спас, наду, веру у нешто боље. Јака идејна основа одређује форму, доноси естетске контемплације и потребу за неком врстом будног сањарења.
Познавање цртежа највише долази до изражаја на слици „Између“, на којој ноге ходају по подлози која се помера и распада. И овде преовлађује стална тенденција да се из естетског и сликарског пређе у област психологије и да се уздржани, поетични симболи претворе у протагонисте, али опет ненаметљиво и неоптерећено, лирски сведено, духовно и чулно.
Посматрајући Даничине слике, познајући њену борбеност и тежњу ка властитом виђењу стварности кроз смело понирање у несвесне, скривене пределе личности, верујем да можемо превазићи страхове од непознатог као и ону познату Басарину мисао: „Не можемо да ходамо по води не зато што смо тешки већ зато што смо пали.“
