Крива Река је једна пространа и плитка долина, благо сведених страна према реци која тече средином села, те је ово једно од најблаженијих села у целој области општине Чајетина. Са јужне стране заклоњена је дугачким брдом Глизом, на западној страни је брдо Церово, а на средини села Градина. Источни крај села је доста кршевит. Према последњем попису становништва из 2011. године, у Кривој Реци живи 1157 становника, у око 300 домаћинстава. Углавном се баве пољопривредом – производњом меса и млека.
Највећи произвођач меса у овом селу је породица Бојовић. У својој породичној кући живи Радоје Бојовић са породицом – женом Милицом, мајком Надом, сином Бранком и снајом Слађаном, који имају троје деце: Марка, Марију и Андреју. Сви под истим кровом, раде и живе искључиво од пољопривредне поизводње. Радоје има и ћерку Бранку, која има две ћерке – Невену и Нађу, али оне не живе ту.
„Бавимо се пољопривредом, доста се ради. Товимо јунад, обрађујемо земљу, сејемо кукуруз и пшеницу“, прича Радоје. „ Имам око 100 јунади које товим за клање и даље то месо продајем у радњи у Ужицу. Сушим и месо. Када је у питању зарада, све дође на исто, и сирово и суво месо. И мој отац се бавио овим послом, али у мањој мери, и то је радио сезонски. Сада ја, са својом породицом, то радим озбиљније, преко целе године“. Радоје каже да се од овог посла може лепо живети и прехранити породица. Сви раде све, нема поделе посла, ради се све што је потребно.
„Сејемо силажни кукуруз и пшеницу за тов, имамо и кабасту храну , док остале усеве, попут сточног брашна и сунцокрета, али и кукуруза купујемо. Имамо око 15 хектара под којим гајимо усеве“, каже Радоје и додаје да од бикова годишње произведе око 30 тона меса.
„Углавном се то прода у нашој месари у Ужицу, и то су за једну радњу сасвим довољне количине, али и у Београду продамо и сувомеснате производе, углавном по ресторанима и неким продавницама. Криза је велика, продаја је опала, али имамо ми сталне муштерије, које препознају наш квалитет. И то је оно што продаје наше производе – квалитет. Имамо сталне купце и то је то“, каже наш домаћин и додаје:
„Држава нам помаже у виду субвенција које даје за оранице и ливаде. Прошле године био је регрес за ђубриво, затим за гориво. Све у свему, врати нам се око 30 % средстава. За ову годину ћемо видети какву ће нам помоћ дати држава. Имам у плану да правим веће толивиште, капацитета за око 150 бикова. Држава би требала да да подстицајна средства за ову моју инвестицију, као и за набавку нових трактора. У питању је модернизација већ постојећег товилишта, које ће бити плански направљено, величине око 500 квадрата. То ће нам омогућити већи и модернији простор за стоку, биће мање угинућа и мање оболевања грла и биће лакше радити у тим условима. Телад углавном набављамо на теритотији наше општине, али и у Ариљу. Ми пољопривредни поизвођачи имамо и доста добру сарадњу са општином Чајетина“.
Радојев наследник, као га и сам зове, а иначе једино мушко унуче Марко, сада пуни 18 година и ученик је трећег разреда Пољопривредне школе у Пожеги - смер прехрамбени техничар.
„Помажем мојима у производњи меса и желим да и даље то наставим. План ми је да након средње школе студирам прехрамбену технологију на Пољопривредном факултету у Земуну и када се вратим, да усавршим производњу код куће. План ми је наставим са послом овде у селу и да усавршим већ постојећу технологију. И ја све радим овде, помажем мојима. То и учење школе је мој једини посао. Не могу да бирам посао, шта ми кажу, ја то радим. На селу сам одрастао и волим село, и волео бих ту да и останем. На селу није тешко живети – ко ради, заиста није тешко. Посла има и ради се, али има и пара. У Кривој Реци имам све што ми је потребно. Стижем и да изађем са друштвом. Једном речју, кад се све лепо испланира, све се стигне да се уради“, са осмехом каже Марко Бојовић.
Нада Џелебџић, zlatiborpress.rs
