Александра Спасенић, одбојкашица пореклом из Чајетине иза себе има најбољу сезону у каријери. Њен клуб „Железничар” из Лајковца је актуелни освајач Купа Србије, а Суперлигу Србије је завршио на другом месту, што Александру сврстава међу најуспешније одбојкашице из наше општине.
* Како и откуд баш одбојка? – Одбојка се појавила као случајан избор. Била сам у другом разреду основне школе, тражила сам неку додатну активност и заједно са рођаком завршила на одбојци. Свидело ми се, заволела сам је. Тренинг по тренинг, меч по меч постала је неодвојиви део мог живота. * Како су изгледали почеци у Чајетини? – Било је доста девојчица које су почеле да тренирају кад и ја. Мислим да смо у прво време изгледале прилично смешно. Ја сам у почетку углавном погађала зид, јер нисам умела да примим лопту па се она одбијала од мојих руку. У Чајетини се ипак нисам дуго задржала. Отворила ми се могућност да тренирам у „Јединству” из Ужица које је тада било изузетно озбиљан клуб, па сам прешла код њих и ту остала 10 година. Касније сам играла у Косјерићу, Футогу и напокон стигла до „Железничара” који је међу најбољим клубовима у земљи. * Одбојка није у врху најпопуларнијих ни најплаћенијих спортова. Шта вас је одржало у њој и колика су одрицања потребна да би се успело? – Одрицања су велика као и у сваком професионалном спорту. Пре свега, у јуниорском узрасту није лако ускладити школовање и тренирање. Имала сам срећу да ми разредни старешина у средњој школи буде Марина Јелисијевић која је имала разумевања за моје спортске обавезе и трудила се да ми помогне на све могуће начине. Колико те ситуације могу бити смешне, сведочи и то што сам матурски рад писала у комбију док смо путовали на утакмицу. Када смо стигли на одредиште, појурила сам да јој пошаљем рад како би могла да га прегледа на време. Све време каријере имала сам огромну подршку родитеља и без њих не бих стигла довде. Ни њима није било лако, у једном периоду су ме сваки дан, понекад и два пута, возили на тренинге у Ужице. То није било лако поднети ни физички ни финансијски, али су веровали у мене, у моје изборе и били најважнији ослонац у преломним моментима каријере.
* Лајковац је мали град. Колико сте популарне у њему и какав је однос према одбојци? – Клуб је имао своје навијача и раније, али је цео град почео да живи за одбојку када смо почели да остварујеме добре резултате. О атмосфери у граду пред финалну утакмицу са „Црвеном Звездом” најбоље сведочи то што сам, по изласку из стана, на путу за халу затекла пусте улице. Пре тога сам на ТВ-у гледала мушко финале и нисам осећала никакво специјално узбуђење или трему. Када сам видела празан град и постала свесна да су сви у хали, осетила сам да ми се ноге мало одузимају, нешто ме пресекло преко стомака и схватила сам да морамо дати све од себе како бисмо победили и освојили трофеј. Из ове перспективе, мислим да је тај притисак био пресудан и да бисмо тешко освојили куп да се финале играло у неком другом граду. Велико хвала навијачима на подршци и том позитивном притиску који су створили. Да не заборавим, хвала им и на свему што су нам приредили после финала. О детаљима нећемо јавно, само ћу поменути да је победнички пехар остао заборављен у једној дискотеци. Срећом, клуб има одговорног економа који се вратио по њега. * Пратите ли стање у чајетинској одбојци? – У јуну сам била кући, на одмору, па сам искористила прилику да одрадим пар тренинга са домаћим одбојкашицама. Колико видим, клуб лепо функционише и има талентоване играчице. На добром су путу, а за велике резултате је потребно да се уклопи више фактора. У крајњем случају, није ни најважније остваривати врхунске резултате. Битно је да одбојкашки клуб живи својим животом, да девојке имају могућност да тренирају, уживају у овој прелепој игри, а пре или касније ће нићи нови таленти који ће, верујем, иза себе оставити дубок траг у српској одбојци. * На крају, какви су планови за будућност, размишљате ли о одласку у иностранство? – На класично новинарско питање морам да дам класичан одговор: моји планови су тренутно везани за „Железничар” и Лајковац. Циљ је добро се припремити за нову сезону, одиграти првенство што боље. Поред домаће лиге, очекује нас и излазак на међународну сцену и учешће у ЦЕВ купу. Трудићу се да играм најбоље што могу, па ћемо видети куда ће ме одбојка даље одвести. Наравно да бих волела да се окушам у некој иностраној лиги, али о том потом. Једно је сигурно, родитељи су обећали да ће ме пустити и, ако будем добра, слаће ми комплет лепиње где год да сам.
извор – Златиборске вести
