Вања Булић, новинар и писац, за себе каже: „Ја сам Београђанин и Златиборац”. С правом, јер у Београду живи, а готово три месеца годишње проводи на Златибору, у кући коју је његов отац Душан направио 1974. године.
Писао је Вања за готово све престижне новине бивше Југославије, а врхунцем своје новинарске каријере сматра рад у часопису „Дуга“. Снимио је више од три хиљаде једночасовних ТВ емисија: његова емисија „Бисери“ 20 година је приказивана и сматра се једним од најдуговечнијих ТВ остварења. Сценариста је три ТВ серије, два филма, написао је три позоришна комада, 12 романа, четири збирке прича и пет монографија глумаца који су добијали најпрестижнију филмску награду „Павле Вуисић“. Поразговарали смо с Вањом за „Златиборске вести”:
Какав је био ваш први сусрет са Златибором?
Сећам се макадама којим су се прашњави аутобуси пробијали ка Дурмитору, завичају мога оца. Аутобус је правио паузу у ресторану који се налазио на месту на коме се данас налази пошта. Ту се јела гибаница, качамак и кисело млеко. Моја мајка је радила у „Плануму“, па сам као студент долазио у одмаралиште радника тог предузећа, које се налази преко пута хотела „Палисад“. Тада сам постао зависник од Златибора, а када је мој отац направио кућу у насељу Караула,пре готово пола века, добио сам свој нови дом у коме су моја деца, док су одрастала, проводила по пет месеци.
Колико је Златибор био инспирација у послу којим се бавите?
Једно време су у Београду мислили да сам дописник више новина са Златибора. Радио сам интервјуе са познатим личностима, које су одседале у „Палисаду“, а писао сам и о Златиборцима. Мој омиљени јунак је био Радосав Аврамовић Грба, који се са Торника сваког дана спуштао до Краљеве Воде на својој кобили Брњи. Многи малишани су први пут осетили чари јахања захваљујући Грби и Брњи. Све моје књиге су делом писане на Златибору, а цео роман „Лепа села лепо горе“ написан је у лето 1995. на Златибору. Писао сам деведесетих година у „Дуги“ о Златибору и архитектонском нереду који прети да уружи једну од најлепших српских планина. Сећам се једног наслова „Ко убија златну планину“.
Поменули сте „Лепа села лепо горе“. Како је настао трај филм?
И причу о том догађају у једном тунелу на путу Фоча– Горажде чуо сам на Златибору, од господина Василића, који је тада радио у „Винерброкеру”. И он има кућу на Златибору. Испричао ми је да је момке, стварне учеснике драме у тунелу, пре одласка на ратиште фотографисао један ужички фотограф. Отишао сам у његову фотографску радњу и добио фотографије, а Василић ме упутио у ужичку болницу у којој је тада био Слађан Симић, момак из тунела, кога у филму тумачи Драган Бјелогрлић. Након тог разговора написао сам сценарио за филм, који су касније надградили Срђан Драгојевић, Биљана Максић и Никола Пејаковић.
Ваш последњи роман „Душанова клетва“ откад се појавио пре два и по месеца стално је међу најчитанијим књигама. Како сте из новинарства искорачили ка литератури?
Први тираж „Душанове клетве“ био је десет хиљада примерака, а пре неколико дана је штампано четврто издање од три хиљаде примерака. Ја сам један од новинара– срећника који је доживео златно време аналитичког новинарства када су писане репортаже у којима су новинари, ако су имали тај дар, могли да покажу и литерарну црту. Данас постоје новине које се баве искључиво информацијама или искључиво дезинформацијама, то јест лажима. Читаоцима који то нису схватили заиста је тешко да се снађу и разумеју стварност.
У књизи „Симеонов печат“ помињете Мачкат и тамошњу цркву. Узгредно помињање или прича с разлогом?
У тој цркви сам, откад сам везан за Златибор, увек био уочи Божића, на Бадње вече. У тој цркви сам се крстио, а ту се крстио и мој најстарији син Душан. Поп Раде, који је сада у пензији, причао ми је историјат те цркве и посебно о периоду када су туда пролазили протерани богумили. Многи од њих су ту и оставили кости. Када је грађен парохијски дом поред цркве, булдожер је ископавао и кости, као доказ ове приче. У порти цркве се налазе стећци, гробна обележја богумила. Према једном предању Мачкат је тада добио име. Име је склопљено од две српске речи – мач и кат. Данас реч кат користе Хрвати, а ми смо задржали – спрат. Предање каже да су ту убијани богумили као изгнаници на путу ка Босни, који су проповедали, како се тада говорило, „погану веру“. Клекну, наредба – мач, следи слој земље уз наредбу – кат, па опет – мач... Страшна прича о једном времену. Али, ваља знати историјске околности у којима се то догађало. Богумили су у вучјим временима били против државног устројства, против ауторитета владара, против ношења оружја...
Шта тренутно радите?
Уживам на Златибору! Пишем монодраму за Мину Лазаревић и скицирам нови роман са радним насловом „Савин осветник“. Одласком у пензију добио сам на поклон осам сати дневно, јер не морам да седим у редакцији, а наставио сам да се бавим истим послом. Тренутно иду репризе мојих емисија „После ручка“, па долазим у смешну ситуацију да људима објашњавам како нисам у исто време на Златибору и у Београду, што би променило законе физике. Једва чекам завршетак радова на гондоли, јер завидим птицама које из горње перспективе уживају у Златибору.
Мирослав Весовић
