Под називом „Загрљај дрвета и камена“ у библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ отворна је изложба скулптура Видана Николића. Николић је до сада био више знан читалачкој публици по приповеткама и историјским романима, а задњих година, као скулптор –аматер, са успехом излаже своје радове од дрвета и камена.
Поставка у чајетинској библиотеци је пре неколико месеци била пред румунском публиком у Темишвару, а у њој су одабране склуптуре које управо оправдавају необичан и поетичан назив ове изложбе. Скулптуре су вајане од материјала који је аутор проналазио у природи и које су му својом структуром биле изазов.
„ За мене мора да постоји савршена симбиоза, јединство, између камена и дрвета. Обично на обалама река, ових наших планинских, Таре и Златибора, кад поткопа вода обалу излази жила и она загрли камен... Од тога покушавам да направим, да тако кажем, неку врсту свог имиџа“.
Идеја за настанак оваквих скулптура није његова, каже скулптор. Такве фигуре раде и Миливоје Бокић и Милан Мијушковић, један Херцеговац а други Црногорац. Камен и дрво су Николићу били и природно окружење, па је можда и то разлог зашто се, иако по професији лингвиста а по одабиру и дару књижевник, окреће и овој врсти уметности.
„Рођен сам на висини од 1 200 метара. То су село Заовине. Кад се родите, одмах вам дају бритвицу и онда почиње митско: или да направите штапић и ишарате, да стојећи на раскршћу скинете неку бодљу или да правите процјеп да хватате змију... Кад сте у таквом окружењу и имате такво нешто, онда почињете, како би се народски рекло, да ђељате...“
Све остало је, како се каже, историја.
Нема ништа лепше него радити у дрвету и камену који попримају облике који постоје у флори и фауни, каже Николић. Његово је било само то да, уз малу дораду , чаролију пренесе очима публике. А то је и ове вечери, у чајетинској библиотеци, успешно учинио.
Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
