Познато је да доста презимена која се завршавају на -ац указују на неко претходно место порекла. Постоје два места именом Рајевци, једно мало северно од Невесиња а друго у близини Сплита. Српска презимена су најчешће настајала по имену оца, доста је и оних који су везана за занимања, личне особине, место порекла, племе из којег потичу. Узимање презимена потпуно се укоренило у српском народу тек у 18. веку. До тог периода, прошло се кроз неколико фаза. Најпре презимена није ни било. Уместо презимена код Срба је било распрострањено да уз име додају назив племена из којег потичу. Касније су се почели користити тзв. патроними, изведени из имена очева... Мало је познато да је један Милош Обреновић заправо рођен као Милош Теодоровић, а да је 1810. одлучио да узме презиме по имену свог деде Обрена.
Рајевци су позната породица са Златибору најпре из Чајетине и Бранешаца. Има их у Ужицу и Ваљеву, има их расутих и по другим градовима Србије, бивше Југославије, такође и у САД и Аустралији. Рајевци су се доселили у другој половини 18. века из Дробњака-Херцеговине у Бранешце на обронцима Златибора. Мислим на област Дробњака а не на племе, јер презимена Рајевац нема међу дробњачким презименима. Дробњак им је вероватно била само успутна станица на путу из Далмације, јер постоји јако усмено предање да су Рајевци пореклом са острва Корчуле. Томе у прилог иде и присуство великог броја Рајеваца у Дубровнику. Од тих бранешких Рајеваца један се део одселио у село Отањ код Пожеге, а одатле су се почетком 20. века одселили у Ваљево, и од њих потичу сви данасњи ваљевски Рајевци. Од Рајеваца су такође и Стојановићи у Мачкату (компанија Златиборац), јер се по предању први Рајевац, Симо, доселио са својим синовцем Стојаном, од кога су Стојановици. Сви Рајевци славе Светог Николу, а преслављају Свете Тројице. Неки од познатијих Рајеваца су Милован Рајевац, познати фудбалски тренер, Драгутин Рајевац, председник удрузења апотекара Србије, Александар Рајевац, директор Ваљевске пиваре итд. У овом приповедању о златиборким чедима приповедаћу о светски познатом Чајтинцу Миловану Рајевцу.
У време Милоша Обреновића, златиборским крајем је управљао сердар Мићић, који је имао задатак да насели област избеглицама из Босне, Црне Горе и околине. Давао им је имања, а заузврат су они практично били граничари и чували су територију од упадања Турака. Углавном су живели по котлинама, јер је у њима клима блажа, а током лета су пољане на Златибору користили за испашу стоке. У то време Рајевци су стигли из Херцеговине три брата, једног су звали Рајо по коме је добио име засеок Рајевци од кога води порекло и Милован Рајевац познати Звездин фудбалер и светски познат фудбалски тренер... Драгомир Рајеваци и жена му Ружа имали су сина Ђорђа који је био вешт са дрветом па је изучио за столара. Кад је стасао Ђорђе отац Милованов се из засеока Рајевци преселио у Чајетину. Оженио се Миленком, отворио је столарску радионицу, Године 1954. другог јануара, родио им се син Милован, у време када је се бавити приватним послом било веома тешко. Ипак године 1952. године, Ђорђе је био чак и председник чајетинске Општине док је мајка Миленка бринула о породици. Изузетна чајетинска породица.
Они који прате фудбал, знају да се у овој причи ради о некадашњем одбрамбеном фудбалеру и тренеру "Црвене звезде", шефу стручног штаба Војводине и чачанског Борца... Милован Рајевац годинама је градио каријеру, имао вољу да сваки дан научи нешто ново, а није одустајао ни у тешким тренуцима. Он је тренер за велика дела. Заслужан је што је ФК "Војводине" са дна попела на врх табеле 2007. године, као и за први излазак с Борца на европску сцену, када је довео Чачане и до двомеча с Ајаксом, А онда се током јуна и јула 2010. године све променило – захваљујући пласману Гане у четвртфинале Светског првенства, где ју је после пенала зауставио Уругвај, Рајевац је постао једно од најпознатијих имена у светском фудбалу. Успео да уведе дисциплину у репрезентацију из дела земљине кугле где се та реч и не цени посебно, проживео је Гијанов промашени пенал и пропуштену прилику да Црне звезде одведе међу четири најбоље селекције на планети, заљубљеници у фудбал знају...
Како изгледа професионална фудбалска каријера овог златиборског чеда? Познати тренер је једном приликом истакао: -"Вежу ме много лепа сећања на детињство и због тога што је Чајетина идилично место и зими и лети. Природа је овде готово идеална, а људи су баш поштени. С обзиром на то да сам још као клинац помагао оцу у столарској радионици, с чежњом сам гледао како друга деца возе бицикле или играју фудбал. Једва сам чекао да им се придружим, а када се то догоди, мојој срећи није било краја. Кад је фудбал у питању, увек смо се делили на Партизан и Звезду или на горњи и доњи део Чајетине. Прштало је као да се играло Светско првенство. - У свему сам се угледао на брата Радована. Па ја сам као дете маштао о томе да он буде фудбалер и да ја уживам у његовој популарности. Могао је да успе, био је изванредан техничар, бољи од мене, али ето, ја сам био упорнији. Један од разлога због којих емотивно причам о детињству вероватно лежи и у чињеници да сам веома млад отишао из родног места, већ после осмог разреда основне школе. "
Током средње школе у Сурдулици играо је за неке мање клубове, али озбиљна прича почела је кад је имао 19 година. Године 1975. стигао је у Борац из Чачка. Била је то чувена школа фудбала, једна од најјаче три у старој Југославији. Ту крај Мораве Милован је невиђено напредовао. Чачани су тада тешко примали играче са стране, али је он успео је да се наметне, потпише уговор и остане четири године.
"Био је то сјајан период, ту сам упознао и садашњу супругу Весну... Потом сам прешао у Црвену звезду. У то време била је сензација кад неко за само четири године пређе пут од ниже лиге до играња са Џајом, Пижоном… И у тој пакленој конкуренцији брзо сам се изборио за место у тиму. Ишло ми је добро, али ме је једна лоша утакмица против Партизана много коштала. Испао сам из тима и прешао у Војводину, за коју ме такође вежу лепе успомене. "
Године 1982. вратио се у чачански "Борац", После служења ЈНА Рајевца је пут одвео у Америку. Играо је годину дана мали фудбал у Њујорку. Издваја тих 12 месеци, сматра их најлепшим периодом у својој каријери. Међутим, због проблема с визом морао је да се врати у Србију. Поново је био у Чачку, затим и у Шведској, из Скандинавије се у Србију вратио после смрти оца, како би био уз мајку. Планирао је да остане шест месеци, али је испало потпуно другачије... Играчку каријеру завршио 1986.године у ужичкој Слободи где је и започео. У ужичкој "Слободи" започиње своју тренерску каријеру 1996. године. Од 2004. до 2008. тренер је у "Црвеној звезди", ФК Војводина, ФК Борац из Чачка... Интернационалну тренерску каријеру започиње 2008. као тренер фудбалске репрезентације Гане. Затим тренира Ал-Ахил а од 2010 је тренер репрезентације Катара. Исте године га ФСС бира за најбољег српскогафудбалског тренера.
Сећао се: - "Фудбалери обично по завршетку каријере имају трауму. Не знају шта ће од себе. Размишљао сам и о томе да будем професор у школи, јер сам дипломирао на ДИФ-у, али сам се ипак определио за тренерски позив. Био сам прилично млад кад сам почео, опет у Борцу. Живео сам у Чајетини и сваки дан путовао у Чачак, и то четири године. Баш у време кад је плата износила око пет марака, позвали су ме људи из Шведске да водим клуб наших исељеника, који се звао "Србија". Од тридесет осме до своје четрдесете године радио сам као тренер и играч за плату од 2.000 марака. Иако се радило о нижем рангу такмичења, давао сам све од себе, нисмо изгубили утакмицу читаве две године. Онда сам се вратио у Слободу из Ужица, где сам радио са Слободаном Доганџићем. Тај период сматрам изузетно битним јер сам од Доганџића заиста много научио о послу. Пре свега о улози дефанзиве у остваривању резултата. Дотад сам на том пољу био "танак“ јер сам играо у екипама које су форсирале нападачки фудбал."
Наравно Ужицу нема новца, притиснут финансијским недаћама, Милован је отишао у Немачку, где је такође тренирао клуб српских исељеника – "Прогрес" из Франкфурта, да би се после две године вратио у Србију и преселио у Београд. - Лето између повратка из Немачке и одласка у Београд радио је у Америци код кума и зарадио шест хиљада долара. Тако су се стекли услови да са породицом пређе у Београд, где је изнајмио стан. Супруга му се запослила у Београду у МУП-у, а од те 1998. некако му је све кренуло набоље. Био је поново с Доганџићем у "Железнику" и следеће сезоне отишао у Кину, захваљујући свом добром пријатељу Бори Милутиновићу. Тамо је радио као помоћни тренер, једно време и с Љупком Петровићем, а за три године је зарадио милион марака. Од тог новца је завршио кућу и направио апартмане на Златибору. Затим је радио у Звезди, па у Катару, а потом му је Буторовић пружио шансу да самостално води ФК Војводину када је успео да врати Новосађане у врх табеле, с Борцем из Чачка је прошао два кола у Европи, да би их из такмичења избацио Ајакс. Затим је уследио Рајевчев рад у репрезентацији Гане. Селектор Гане је посебно привилегована личност у тој држави. Кад се налази у Акри, Рајевац осећа пажњу на сваком кораку, а његова популарност достигла је врхунац после пласмана у финале Купа афричких нација и четвртфинале Светског првенства.
"Јесте лепо када вас сви познају. Становништво у Гани јесте сиромашно, али су сви добродушни, за њих кажу да су убедљиво најгостољубивији у Африци. Ја иначе живим у насељу удаљеном пет минута од аеродрома и у близини амбасада Америке и Енглеске, па је јасно да се осећам веома обезбедно, иако никад нисам имао проблема ни у самом центру Акре, међу обичним светом. "
За Милована Рајевца Златиборци кажу "добар човек". Када је у Србији живи на Златибору, веома је везан за свој родни крај. Каже: - "Е Златибор је за мене посебна прича. Рај на земљи. Увек сам му се враћао. И када сам играо и радио у иностранству, није могло да прође два-три месеца а да не дођем овде. Без обзира на то колико далеко сам био. Кућа Рајеваца у Чајетини има велико двориште и налази се на имању од два и по хектара. На падини постоји воћњак, а у равни с кућом је травнати фудбалски терен мањих димензија, на којем се одржава меморијални турнир у сећање на Милованову сестру Милицу. За све ове године колико се професионално бави фудбалом, Рајевац помно прати своје навике и никад их не мења. Не леже касно, увек устаје рано, труди се да буде у доброј форми, што је, по његовом мишљењу, веома битно за тренере.
"Цигарете никад, кока-кола увек. Заволео сам је још док сам играо у Борцу. Уф, што је било лепо сести после тренинга у башту у центру Чачка и попити кока-колу… Верник сам од малена, то сам наследио од оца. Баш пред Светско првенство био сам на Острогу и купио бројаницу коју сам носио у Јужној Африци. Не могу да уживам ако немам посла. Нисам навикао. Волим да сам на терену, да радим, мислим да сам и ту навику наследио од оца. Поносан сам на своје три ћерке. Најстарија Ивана је удата и живи у Франкфурту, док су Маја и Нађа овде. Наравно, највеће заслуге за њихово васпитање припадају супрузи Весни, с обзиром на то да сам ја често путовао и био у разним земљама, а она је увек била с њима. " Да овим речима Милован Рајеваца закључим причу о светски најпознатијем златиборском чеду "добром човеку" из Чајетине најуспешније општине Србије.
ПИШЕ: ПРЕДРАГ КОВАЧЕВИЋ
