Произвођач линцуре Антоније Прентовић одржао је презентацију своје производње на регионалној конференцији „Агроиндустријски центар темељ привреде Златиборског округа”. Он се на плантажи у Љубишу успешно бави производњом линцуре. Родом је из општине Чајетина, али како то живот уме да учини, у потрази за послом отишао је даље. Већ дуго ради као лични возач у корпорацији „Самсунг”. Скоро свакодневно путује у Загреб и назад. Али, како каже, ако желите да успете морате да се помучите. Његова супруга се са кћерком преселила у породичну кућу на Златибору где води рачуна о пословима које су покренули, па Антоније тренутно живи на три места: у Загребу, Београду и у Љубишу. Већ неколико година има добар разлог што у родном крају борави чешће, а то је плантажа на којој узгаја линцуру, биљку која спада у ред лековитих, али и законом заштићених врста.
Зашто баш линцура?
„Сећам се да је деда увек пио ракију са линцуром, рано ујутру пре доручка”, прича Прентовић: „Као лек, говорио је, једна за здравље. Гледао сам тај смешни корен у његовој специјалној флашици за ракију и веровао сам му, јер је увек био здрав и никада није лагао. Наше ливаде биле су пуне те биљке, нисмо је узгајали, расла је дивља и природна, другачија од осталих. Шетао сам тако неколико година после дедине смрти тим ливадама, које су биле зарасле, јер није имао више ко да их коси. Било ми је тужно да гледам како су неуредне, како више нема ко да их чува, негује и да им се диви. Размишљао сам како бих могао да сачувам успомену на његов рад, вредноћу и угледао цвет линцуре. Одлучио сам да се распитам колико је та биљка заиста лековита. Сазнао сам од стручњака да је мелем за желудац, јетру. Деда је био у праву! Могу да сачувам успомену на њега и пробам да је узгајам. Многи су ми тада говорили да је то практично немогуће, јер је биљка дивља и расте тамо где она жели, када жели и како жели. Али био сам упоран и успео сам!”
Плантажа се налази на обронцима врха Чиготе и укупна површина износи нешто више од једног хектара. Плантажа је огледна, рађена по принципу минималног одржавања и бриге о самој биљци. То значи да биљке нису ни једном заливане, нити третиране било каквим средствима. Расту и развијају се у потпуно природним условима.
Линцура је изузетно лековита биљка и веома је тражена у фармацеутској индустрији. Као врста је угрожена и веома вредна. То је горка биљка (специфична горчина износи 1:1.000.000 , што је чини једном од горчих материја у природи) и пронашла је своје место у гастрономији. Од ње се праве амаро алкохолна и безалкохолна пића, а користи се и као зачин. Златиборска линцура сврстана је у најлековитију и најцењенију линцуру у свету.
„На крају производног циклуса резултати су више него добри”, каже Прентовић. ”Чак 70 одсто засађених расада је успело, док је 20 одсто изгубљено због мањка искуства приликом првог сађења. Пласман и цену одређују пословни партнери са којима и подижем плантажу. Међутим, најважније је то што линцура може да чека најбољу цену на тржишту. Наиме, најбољи тренутак за вађење је онда када то вама одговара, а не тржишту или самом купцу. Јер њен корен је под земљом и што је дуже тамо, он више расте и добија на маси, што иде у корист мени као произвођачу. Нема уцена, нема страха, може да сачека и следећу годину, следећег заинтересованог, па чак и ваш следећи нараштај с обзиром да сама биљка може да живи и 30 година под земљом,”завршава Прентовић причу за „Златиборске вести”.
Мирјана Ранковић Луковић
